Aleksandar Šurbatović, "Priče o gospođi Kon" (odlomak)

 Aleksandar Šurbatović

PRIČE O GOSPOĐI KON

I deo

KON

BUKOLIKA

Gospođa Kon ustaje u rano,

rosom optočeno jutro,

kad sve je sveže

i sad se možda zapati u bašti.

Svetlost se baškari u mraznim kristalima.

Ustaje iz tople jelisejske posteljine,

u belom runu i sa štapom u ruci,

na prstima pretrčava sobu

kao neizvesni okean iza kog se smeši kopno

i spas nalazi u veluru kućnih papuča.

Vesela La cetra, u baroku okupani etar.

Ubrzo će poteći mirisi

hibiskusa i maslinovog ulja,

pečenog hleba, marmelade i

sveže izvorske vode s 2 kapi aloje.

*

Reka jutra žubori njenom kućom.

U kupatilu se nadvija nad lavabo,

prebira po ogledalu,

proverava usamljenu aknu

na smirenom spartanskom licu,

nezadovoljna odmahuje glavom,

cokće,

i

onda se vatrom umiva,

varikinom izbeljuje zube,

rendama usne šminka,

iglom u oči tetovira jutarnje svetlo

ne bi li stado svojih misli nagnala u beg.

SREBRO

/Sutradan se probudila nepokretna.

Crni krilati pas sedeo joj je na grudima.

                               Zvonko Karanović/

Gluvo je i ne posustaje.

Godišnje doba i zatvoreni prostor,

težina prolaznih stvari,

pogled na uvelu biljku,

senka s polomljenom kičmom.

Uvela biljka sama.

Teško je i ne mogu o tome da pričam,

najradije bih se prepustila

jutarnjem srebru u krošnjama,

na staklu umornog autobusa,

u glasu s radija koji čita

stabilne vodostaje reka.

Ne želim da čujem više ni reč,

nisam ljuta, već neizlečivo gluva,

probudiću se za koji dan

kad ova spodoba umorna skupi krila,

dobro sam,

samo me je ophrvala

tušta tvog prisustva.

DAROVI

I

Od ranog jutra se predajem,

kukavički dižem ruke uvis

jer znam da ne mogu pobediti

taj suncem okupani dan,

raširena krila zagrljajem što mi prete.

Nepodnošljiva je ta mogućnost spasa,

svako dobro po kazni mi se daruje:

i prospekt dana mlekom svetla što me doji,

i baršun zemlje u koju bosa iz kreveta tonem,

i dobri, mojoj tuzi posvećeni ljudi,

i tišine kakvih samo u planinama ima.

Ptice,

smireni lahori jutra,

baldahin zadovoljne ruke,

dah na naježenom vratu.

Ništa od toga nisam zaslužila,

sem bolesti koja me s buđenjem obuzima.

II

Svoje lice ne vidim u ogledalu.

Tamo, u toj polarnoj dubini stakla,

pomirene su mi grudi,

ruke providne i hladne,

i samo fosil svetla izbija iz očiju

u kojima sam brižno, kao porodični nakit,

kao sedimente, strpljivo taložila svoje tuge.

U ponoru kristalne kugle

nazirem tek zarđali sjaj

svog ustajalog krvotoka i

prazninu polomljenog bića.

Danas se osećam samo bledom,

razgrađenom,

u nestajanju,

pospano tek.

Svežnjevima uzdaha plaćam

povratak na ovu stranu reke.

III

Zato zavlačim glavu pod jastuk

i plačem tužne žilete

ne bih li njima rasekla dan,

ne bi li napokon iscurili

ti gorki darovi jutra.

KORMILARI

/Budi čvrsta, ogrado na reci, da oslonac budeš onima

što se dokono naslanjaju, a ipak hitaju sa strujom što hita.

                                       Volt(u) Vitmen(u)/

Poslepodne, nakon ručka,

ugljenom protkana svetlost sobom se razlista.

Zastori se dižu,

izranjaju dimnjaci toplana,

i pramenovi zalegle magle,

i teške savske oksidirane barže,

i mahniti saobraćaj na mostu,

i opet starica prekoputa priča sa svojom

                                        davno utopljenom ćerkom,

i nesrećni ratar što strpljivo uzgaja budućnost

                                        na putu je korove da požnje,

i rasplakano derište traži svoja dečja prava,

i posrnulo biće brzim narkomanskim

                                       korakom zamiče niz Kosančićev venac,

i zagrljeni par koga se sve to ne tiče,

ceo taj grad nalazi svoje mesto u savršenoj

                                       ravnoteži ugojenog prozorskog rama.

Soba se okreće oko čelične ose i ja gola

                                       vijorim na tom jarbolu.

Prepuštam se vetru nužnih misli od kojih mi se

                                        stvaraju oseke u telu,

himna usamljenosti mrmori mesto Okeana,

uskoro će plima i zapadno sunce na isteku

                                        opet će prevariti kormilare.

Ponadaću se i pokušati da premerim

                                        površinu svog straha

samo zato što je neko u njemu naslutio

                                       uzbudljive proporcije,

neko ko bi mogao svežu i umivenu, zelenu

                                       i blagu, zdravu ko jutarnju vežbu,

                                       smrt da mi speva.

Prezirem taj osećaj izneverene nade,

                                      te ćubaste ptice mog pogleda,

Tihu, jedva čujnu muziku koja podlo vreba

                                      iz opčinjenih grudi.

Sveta se treba plašiti da bi iskreno

                                      mogao da ga voliš.

Kao i ljudi.

Treba se okliznuti niz primamljivu ivicu,

                                      surovo izgubiti korak,

Jer gde god da sam pala, tu sam pronašla

                                              zavičaj –

-predele obrasle ševarima, travom i modricama.

Na pad su mi se kosti svikle.

Zato otvaram prozor i molim se trorođenoj svetici:

iz pepela, zlata i smoga.

U pepelu ću naći stanje, u zlatu doba,

                                       a u smogu svoj grad.

Da, padati je bolno, ali tako se leči

                                 muzika u grudima i strah od visine –

-od tog hrapavog povetarca hromi su kao mačke

prohodali, slepi i ostavljeni našli svoje senke –

                                   -izlečiće i mene.

Stvari nestaju, pa i ljudi,

sve se u sebi završava

iako iz drugog kreće,

smrt zaista postoji i

mudar je se plaši.

Iz tog straha

rađa se Bog,

Sunce

i ovaj

ubogi

svet.

BALADA O SENCI

Kada sedi u parku,

gospođa Kon strahuje od sreće

koja vreba s uznemirenih grana,

razmišlja o uvek prisutnoj senci

na klupi pored nje.

Ona joj donosi preko potreban mir.

Strahuje da bi neko od tih staraca

što besciljno šetaju od stabla do stabla

mogao da joj priđe i kaže:

„Možda se ne sećate, gospođo,

ali Vi ste bili moja prva ljubav“.

Blago će prekoreti sebe,

kako je mogla tako nešto da zaboravi,

ali je srećna da ima ljudi

koji je po nečemu pamte.

Ipak, kako niko nikada ne prilazi,

na kraju se okreće dragoj senci,

otvara joj usta, prvo zavlači ruku u njih,

a zatim ulazi sva

kao remorker u luku,

s teškim sirenama svojih misli;

kao kombajn u pšenicu,

ovenčanu zrnevljem sutona,

koje nikom, sem mrtvima,

ne može utoliti glad;

kao svi oni zajapureni mužici

koji su u ognju njenih bedara

tražili sopstvene senke.

Ipak, ta tamna kontura nije njena,

već odraz čoveka kome je nekada davno,

u kambrijumu svog sećanja,

prišla u istom ovom parku i rekla:

„Gospodine, sigurno me ne prepoznajete,

toliko vremena je prošlo“.

(U njegovom pogledu nije zatekla ništa

po čemu bi prepoznala svoj stas.)

„Sećate se, onda, kod pijace,

iza napuštene katoličke crkve,

u staroj pobeđenoj zgradi,

u prljavom neokrečenom stanu na II spratu,

u dnevnoj sobi, na polomljenom trosedu,

u neverovatno ranom jutru,

u neprikladnom naručju,

vi ste me grlili,

pohotno mi,

gospodine,

ljubili grudi

i kleli se,

niste štedeli na figurama,

da me nikada nećete napustiti.“

I nisam, kunem se“, rekao je,

„Želeo sam samo da ostanem na večnom suncu“.

BERMUDSKI TROUGAO

Otkad je odlučio

da se više ne javlja,

u svađi je s prostorom:

krši ga, razobličava i besom kroji,

geometrijskim telima

otima svojstva.

Ponekad ga ta lažna snaga

potpuno slomi,

kao Rubikovu kocku,

u 54 komada,

pa poput džukele

počne da cvili

i povija njušku.

I

Ponekad sedne u kola

i leti niz Brankov most,

100 na sat- tako brzo, iz straha

da ne uspori,

da ne zastane,

da ne izađe van,

da ne pogleda u reku,

da sebi još smešniji ne bude.

II

Na kraju mosta okrene,

opet se zaleti

i zatvorenih očiju

kroz terazijski tunel protutnji.

III

A ponekad

samo hrani usrane golubove

na Topličinom vencu

i vreba lica slučajnih prolaznika.

U njima traži dovoljno jak razlog

da kao pravi muškarac poklekne

i opet se vrati među žive.

SVETA GEOMETRIJA BEZ SMISLA

Odlučila sam da se iselim

iz tog ukletog trougla

gde svaka od dimenzija kopni

i drveće je u januaru prolistalo iznutra.

Otac krivi zimu,

ne toliko hladnu koliko suvu.

Majka je samo prekorno gleda.

This is doomed space

laced with rakija and genocide.

Opkoljena sam, osećam to,

taj čovek besramno vreba sa svih strana,

sanja me u nevreme,

kad na drugom mestu moram da budem,

gde mi telo ima više smisla

i ptice toliko nisko lete

da se mogu ko kruške brati.

Nemam više snage

da teglim obe dubine,

jer tamo je mrak

nepodnošljivo gust

i oči gube davne svrhe.

PRAZNIČNA RASPOLOŽENJA

Sredinom januara ljudi ovde

obično zanemaruju život.

Misle najgore o sebi,

oslanjaju se na vetar

i besciljno zure u plafone.

Ne provetravaju svoje katakombe,

snatre o dalekim zemljama

i s utvarama obaraju ruke,

jer ništa ih tako za život ne drži

kao sveži povetarac iz ambisa

nad kojim se dokono klate

i pljuckaju u njega

ne bi li dosadu uškopili.

Vatrometima oživljavaju

nežna sećanja na rat

koji im nedostaje kao mrtva majka.

Obično je se prisete

u ranim jutarnjim satima,

na drugoj flaši rakije.

Na Božić seju petarde

i pevaju grube pesme

čija muzika podseća na preplitanje

limarije uzrujanih automobila.

Neki mesto konfeta bacaju bebe s balkona.

Gospođa Kon, pak,

uglavnom sedi u biblioteci

i pravi se da čita knjige

kojima ni naslova ne može da se seti.