Blog Književnog kluba "Prejaka reč" (2014-2022)

Bronjislav Maj (Bronislaw Maj, 1953) * Najzad ne da se o tome ćutati, moram da kažem zašto ćutim: o bedi i cinizmu, o smrti dvolično prirodnoj i koja čuva sve privide života, o beznađu i poniženju. Ćutim jer nikad neću biti jedan od onih što su od toga načinili za sebe temu, kravu muzaru, zlatni rog izobilja – virtuozi očajanja i sinovljeg bola, majstori aluzija i histeričnih žalopojki. Od toga žive: licitirajući patnju, papirnom pobunom dižući prašinu u bibliotekama na plaćenim večerinkama. Od toga žive: lažući mladim čistim srcima koja krvare na njihovu viku moduliranu tako vešto da se u njoj čuje ono što se želi čuti: otadžbina, otadžbina, otadžbina... Neću da budem jedan od njih. Ma imao uvek da budem sam, sa žigom ravnodušnoga ili izdajice. Nek me ne napušta pokornost i stid. Nek me ne napuštaju poštovanje i briga. Prezir prema budalama i pamćenje nepravde ispunjavaju me ćutanjem. * Svet, ceo i nedeljiv, počinje na

Rišard Krinjicki (Ryszard Krynicki, 1943) Gotovo sve dvadeseti je vek, idem u krevet s novinama, nadomak ruke leže moje naočari, tablete i časovnik; ne znam da li ću zaspati, ne znam da li ću se probuditi, to je sve   Jezik, to divlje meso                    /Gospodinu Zbignjevu Herbertu                                      i Gospodinu Kogitu/ jezik, to divlje meso koje raste u rani, u otvorenoj rani usta, usta koja se hrane lažljivom istinom, jezik, to obnaženo srce koje bije prema spolja, ta naga oštrica koja je bespomoćno oružje, taj čep koji davi izgubljene ustanke reči, ta životinja svakodnevno pripitomljavana ljudskim zubima, to neljudsko što raste u nama i što nas prerasta, ta životinja hranjena zatrovanim mesom tela, ta crvena zastava koju gutamo i ispljuvavamo zajedno s krvlju, to razdvojeno što nas okružuje, ta prava laž koja mami, to dete koje učeći istinu – istini laže Građanin R.K. ne živi Gra