Umberto Eko, "Fukoovo klatno" - lažni vs pravi Abulafija

                  //  „I počni da premećeš to ime, odnosno IHVH sam od početka, da ispituješ sve moguće kombinacije, da ga vrtiš i  okrećeš kao točak...“  Abulafia //

Božje ime... Pa da. Setio sam se prvog Belbovog i Diotalevijevog razgovora onoga dana kad su priključili Abulafiju u Belbovoj kancelariji.

            Diotalevi je stajao na vratima svoje sobe i odisao nametljivom blagonaklonošću. Diotalevijeva naklonost uvek je bila uvredljiva, ali činilo se da je i Belbo blagonaklono prihvata.

            „Čemu će ti služiti? Nećeš valjda tu da unosiš rukopise koje ne čitaš?“

            „Poslužiće mi za razvrstavanje, sređivanje spiskova, obnavljanje kartoteke. Mogao bih i da zabeležim neki svoj tekst umesto tuđih.“

            „Ali zakleo si se da nećeš nikada ništa sam da napišeš.“

            „Zakleo sam se da neću da mučim ovaj svet nekim novim rukopisom. Rekao sam, pošto sam otkrio da nisam stvoren za glavnog junaka...“

            „...onda ćeš da budeš pametan posmatrač. Znam. Pa šta?“

            „Pa i pametan posmatrač, kad se vraća s nekog koncerta, pevuši drugi stav. To nikako ne znači da ima nameru da diriguje u Karnegi holu...“

            „Znači da ćeš probati da otpevušiš neko pisanije da bi otkrio da ne smeš da pišeš.“

            „To bi bila poštena odluka.“

            „Kad vi kažete.“

I Diotalevi i Belbo su poreklom iz Pijemonta i često su mudrovali o toj sposobnosti otmenih Pijemonteza da te ljubazno saslušaju, da te gledaju pravo u oči i onda ti kažu to „Kad vi kažete“, naizgled učtivo i sa zanimanjem, a u stvari osećaš da si predmet dubokog negodovanja. Meni su govorili da sam neotesan i da nikad neću moći da primetim tako prefinjene nijanse.

„Ja  neotesan?“, bunio sam se. „Rodio sam se u Milanu, ali moja porodica je iz Valdaoste...“

„Gluposti“, odgovarali su oni, „odmah se vidi kad je neko iz Pijemonta, po njegovoj sumnjičavosti.“

„I ja sam sumnjičav.“

„Niste. Vi ste samo nepoverljivi, to nije isto.“

Znao sam zašto je Diotalevi sumnjičav prema Abulafiji. Čuo je da pomoću njega može da se menja redosled slova, tako da bi neki tekst mogao da stvori sopstvenu suprotnost i da se preobrazi u mračna proročanstva. Belbo je pokušao da mu objasni. „To ti je igrarija s permutacijama“, govorio je, „zar se to ne zove Temura? Zar tako ne postupa i pobožni rabin da bi se uzdigao do dveri Večnog Sjaja?“

„Prijatelju moj“, odgovarao je Diotalevi, „nikad nećeš ništa razumeti. Tačno je da je Tora, mislim na vidljivu Toru, samo jedna od mogućih permutacija slova večne Tore, one koju je Bog stvorio i predao Adamu. Ako premećemo slova ove knjige vekovima, moglo bi da se dogodi da pronađemo izvornu Toru. Ali ishod nije bitan. Bitan je sam postupak, predanost sa kojom ćeš beskonačno dugo okretati vodenični točak molitve i svetih spisa i postupno otkrivati istinu. Kada bi ti ova mašina odmah pokazala istinu, ne bi je prepoznao, jer ti srce ne bi bilo pročišćeno dugim preispitivanjem. Osim toga, zar u kancelariji?! Svetu Knjigu moraš da mrmljaš u nekoj tesnoj izbi, u getu, gde iz dana u dan učiš da se povijaš i da ti ruke budu pripijene uz bokove i kad ih pomeraš, pa gotovo da nema razmaka između ruke u kojoj držiš Knjigu i ruke kojom okrećeš listove, a kad hoćeš da ovlažiš prste  prinosiš ih pravo usnama, kao da žvaćeš beskvasni hleb i paziš da ti ne promakne nijedna mrvica.  Reč moraš da prežvakavaš vrlo sporo, možeš da je razložiš  i prespojiš samo ako je valjano otopiš jezikom i vodi računa da ti ne iscuri s pljuvačkom na kaftan, jer ako neko slovo ispari, prekinuće se nit koja treba da te spoji s višnjim sefirotima. Tome je Avram Abulafija posvetio život, dok se naš sveti Toma upinjao da pronađe Boga pomoću svojih pet puteljaka. Abulafijina  Kokhmath ha-Zeruf bila je u isti mah i nauka o kombinovanju slova i nauka o pročišćenju srca. Mistična logika, svet slova i njihovog  beskonačnog kovitlanja i premetanja jeste svet blaženstva, nauka o kombinovanju je muzika misli, ali moraš da paziš i da napreduješ polako i oprezno, jer bi ta tvoja mašina mogla da te odvede u bunilo, a ne u zanos. Mnogi Abulafijini učenici nisu umeli da zastanu na tananoj granici koja razmišljanje o Božjem imenu deli od bavljenja magijom, od zloupotrebe imena da bi od njih načinili amajliju, oruđe za gospodarenje prirodom. A nisu znali, kao što ne znate ni ti ni tvoja mašina, da je svako slovo povezano s nekim delom tela, pa ako izmeniš neki suglasnik, a ne poznaješ njegovu moć, neki od tvojih udova može da promeni položaj ili svojstvo i ostaćeš  spolja doživotno a iznutra zauvek životinjski nakazan.

Razume se da Mašina postoji , ali ne proizvodi se u tvojoj silikonskoj dolini, to je sveta Kabala, odnosno Tradicija, a rabini već vekovima čine ono što nijedna mašina nikada neće moći, a nadajmo se da nikada neće ni učiniti. Jer, kad bi se kombinovanje okončalo, rezultat bi morao da ostane tajna, a univerzum bi i onako okončao svoj ciklus, pa bismo svi mi sagoreli u slavi velikog Metatrona.

„Abu“ je svakako bio Belbov lični odgovor svima koji su ga kritikovali, urnebesna zabava koja dolikuje novajliji, ali je jasno svedočio s kakvom je strašću  za kombinovanjem prišao računaru. Mada je oduvek tvrdio, sa svojim jedva primetnim osmehom, da je otkrio da ne može da igra ulogu glavnog junaka, pa je stoga odlučio da bude pametan posmatrač. Govorio je da pisanje bez ozbiljnog razloga nema smisla, da je onda bolje da iznova piše tuđe knjige, a to i jeste posao dobrog urednika u izdavačkoj kući. Za tog i takvog Belba ova mašina je bila kao halucinogena droga, počeo je da prebira prstima po tastaturi, kao da na starom kućnom klaviru izvodi varijacije na temu Petit Montanard, bez bojazni da ga iko sluša i procenjuje. Nije ni smatrao da je to neko stvaralaštvo, njega je pisanje užasavalo, znao je da to nije nikakvo delo, već samo dokaz delotvornosti elektronike, gimnastička vežba. Ali je zaboravljao na utvare koje su ga obično progonile i u tom poigravanju pronašao je način da se vrati u ranu mladost, što je san svakog pedesetogodišnjaka. Kako bilo, njegov urođeni pesimizam i nemoć da se obračuna s prošlošću na izvestan način su se ublažavali u dodiru sa tim neživim, nepristrasnim, podatnim, neodgovornim, tranzistorskim pamćenjem, koje je ljudski nehumano do te mere da je on prestajao da oseća tegobnost življenja.

Ovo je bolje od pravog pamćenja, jer ono, čak i napornim vežbanjem, može da nauči samo da pamti, ali ne i da zaboravlja. Diotalevi je poput Sefarda lud za zgradama sa velikim stepeništem i kipom ratnika koji vrši strašno zlodelo nad nedužnom ženom, a potom slede dugi hodnici sa stotinama soba, u svakoj se prikazuje po neko čudo, utvare koje iznenada iskrsavaju, užasni događaji, mumije koje oživljavaju, a ti za svaki takav upečatljiv prizor vezuješ određenu misao, kategoriju, komad kosmičkog nameštaja, možda baš neki silogizam, ogroman sorites, nizove apoftegmi, zbirke hiperbatona, ruže zeugmi, poigravanje histerona, proterona, apofantički logos, stoihejske hijerarhije, povorke ekvinocija, paralakse, herbarijume, genealogije gimnozofista – i tako u beskraj. O Ramone, o Kamilo, bilo je dovoljno da se vaš um drži sopstvenih vizija pa da odmah izgradite dugi lanac bića, in love and joy , jer sve što se u vaseljeni pokazuje u vašem umu već postoji kao jedinstvena knjiga, a Prust bi vam izmamio samo osmeh. Ali kad smo onomad Diotalevi i ja naumili da izgradimo ars oblivionalis , nismo uspeli da pronađemo pravila za zaborav. Ne vredi, možeš da kreneš u potragu za izgubljenim vremenom i da slediš varljive tragove kao Palčić po šumi, ali nikako ne možeš namerno da zaboraviš pronađeno vreme. Palčić se uvek vraća, kao fiks-ideja. Ne postoji tehnika zaboravljanja, još uvek smo osuđeni na slučajne prirodne procese – povrede mozga, amneziju, ili na uobičajene improvizacije, šta ja znam, putovanje, alkohol, san kao lek, samoubistvo.

            A kad imaš Abua, možeš sebi da priuštiš i mala delimična samoubistva, privremene amnezije, možeš bezbolno da izgubiš moć govora.

Gde si bila sinoć, L?

Eto vidiš, nametljivi čitaoče, ti to nećeš nikad saznati, ali ovaj prekinuti gornji red koji zjapi u praznini, bio je u stvari početak duge rečenice koju sam i napisao, ali onda sam poželeo da je nisam napisao (a ni smislio), jer sam poželeo da se to što sam zapisao nije ni dogodilo. Bilo je dovoljno da pritisnem određeni taster, neka beličasta sluz se raširila po kobnom nepoželjnom tekstu, onda sam pritisnuo „delete“ i puf, sve je nestalo...

            I to nije sve. Tragedija samoubice je u tome što čim skoči s prozora, negde između sedmog i šestog sprata se predomisli: „Samo kad bih mogao da se vratim!“ Ništa. Nemoguće. Pljas. A Abu je milostiv, dozvoljava ti da se pokaješ, mogao bih da povratim svoj izbrisani tekst ako bih na vreme odlučio da pritisnem taster „undo“. Kakvo olakšanje. Dovoljno je da znam da bih mogao da se setim kad bih hteo, pa da odmah zaboravim.

            Nikad više neću ići po kafićima da uništavam vanzemaljske svemirske brodove svojim svetlećim hicima sve dok čudovište ne uništi mene. Ovde je lepše, uništavam misli. To je čitava galaksija sa hiljadama i hiljadama asteroida, svi u nizu, beli ili zeleni i sam ih stvaraš. Fiat Lux, Big Bang, sedam dana, sedam minuta, sedam sekundi i pred tvojim očima rađa se univerzum koji se neprestano raspada, u njemu ni obrisi nebeskih tela nisu tačno određeni, nema ni vremenskih spona, ma kakav numerus Clausius, tu i vreme teče unazad, slova niču, pomaljaju se, nehajno izranjaju ni iz čega i pokorno iščezavaju, a kad ih ponovo pozoveš, povežeš, izbrišeš, istope se kao ektoplazma i nađu svoje prirodno mesto. To je simfonija na dnu mora mekih spajanja i razdvajanja, pihtijasti ples kometa koje proždiru same sebe, kao štuka u Žutoj podmornici, pritisneš prstom i ono što je nepopravljivo počinje da klizi unatrag prema nekoj proždrljivoj reči i nestaje u njenim čeljustima, a ona ga usisa, srrrk, mrak, ako se ne zaustaviš, poješće samu sebe i ugojiće se od svog ništavila, crna rupa iz Češira.

            A ako napišeš nešto zbog čega te je sram, snimiš sve na disketu, daš neku šifru za tu disketu i to više niko ne može da pročita, kao stvoreno za tajne agente, napišeš poruku, zapamtiš, zatvoriš, i možeš u šetnju, ni Torkvemada nikad ne bi saznao šta si napisao, znate samo ti i onaj drugi (Onaj Gore?). Da zamislimo i da te stave na muke, pretvaraš se da ćeš da priznaš, ali umesto da otkucaš šifru, pritisneš neki tajni taster i poruke više nema.

            Oh, nešto sam napisao, zakačio palcem, sve je nestalo. Šta je to bilo? Ne sećam se. Znam samo da nisam otkrio nikakvu Poruku. Ali ko zna, možda u budućnosti.