Blog Književnog kluba "Prejaka reč" (2014-2022)

Tomas Man, "Legenda o Josipu" (odlomci) Postoji li uopće vrlina koja ne bi bila izložena prijekornim oznakama i u kojoj se ne bi sjedinjavale suprotnosti kao što je ona što dijeli skromnost od gordosti? Pobožnost predstavlja prisnu povezanost svijeta sa historijom čovjekova „ja“ i njegove sreće, pa nema pobožnosti bez do uvredljivosti izraženog uvjerenja o posebnoj božjoj, upravo jedinstvenoj brizi za to čovječje „ja“, bez pomjeranja toga „ja“ i njegove sreće u središte svih stvari; to je upravo i opredjeljenje te vrlo snažne vrline. Njezina je suprotnost nestaranje za vlastito „ja“ i potiskivanje toga „ja“ u periferičan prostor nehajstva odakle ne može da proizađe za svijet bilo kakvo dobro. Tko do sebe ne drži, taj će ubrzo propasti. A tko do sebe drži, poput Abrahama koji je bio odlučio da će sam, i čovjek u njemu, služiti samo Najvišem, taj doduše izgleda kao čovjek s mnogo zahtjeva, ali će sa svojim zahtjevima postati blagoslov za mnoge. Upravo u tome dolaz

MILAN DEDINAC TRAVA U SNU I NA JAVI Tri noći, tri puna dana opčinjen bejah od trave. Mesto Meseca i Sunca, druga sad gledah znamenja, i saznadoh da sagreših sa svoje mahnite glave što ljubljah dosada samo čari neba i kamenja, a travu poznavo nisam.Tri dana, tri teške noći rasla je meni kroz snove, na javi ta ista mora, pa strepeh već da mi lice, u zloslutnoj toj samoći, ah, neće nikada više zracima umiti zora. Tri noći, tri puna dana minuše bez svetla žarka, i ja ga uzalud čekah da dom i mene pozlati. Nada mnom cvetaše samo njegova utvarna varka: suncokret, mesto Sunca, koji se u nebu klati. Tri dana, tri teške noći prođe bez sunčeva zraka, pa mene, zveri i šume obuze predsmrtna strava. Ispod tog ogromnog Sveta koji se širi iz mraka ja videh da celim Svetom svud vlada svemoćno trava. Do podne svakoga dana iz grdnog kratera cveta bili su mlazevi trave s hukom iskonskih glečera, od podne u mrak tog grotla sve trave ovog Sveta vraćale su se, sumorne, ko zra

Vladimir Nazor Cvrčak I cvrči, cvrči cvrčak na čvoru crne smrče Svoj trohej zaglušljivi, svoj zvučni teški jamb... Podne je. –Kao voda tišinom razlijeva se Sunčani ditiramb. I pjeva: „Ja sam danas ispio sunce plamno. I žilice su moje nabrekle ko potoci. U utrobi se mojoj ljuljuška more tamno. Na leđima mi šuma, što nagli trnu srh. Dvije stijene, dva obronka postaše moji boci, A glava – gorski vrh.“ I cvrči, cvrči cvrčak na čvoru crne smrče, Dok sunce s neba lije na zemlju žar i plam; „Zemniče, ja sam himna što bruji za oltarom Dok šuti gordi hram. ...Izađi! – Što se kriješ pod krošnjom, u rupama? Na kamu puž se sunča, na travi grije crv! Rominja s vedra neba ko kiša od iskara Sunčana sveta krv. ...Izađi – ti koj niknu iz zuba ljuta zmaja, Da budeš grm što gori, luk napet, plamen-mač, Al raznježi ti dušu milinje cvjetnog maja, Al omekša ti srce jesenjih voda plač. ...Zaprznio te mrak, Po zemlji sipaš žuč. A tebe zemlja rodi d

GEORG TRAKL NOĆ Tebe opevam, divlja razrovanosti, u noćnoj buri nagromadana planino; vi sive kule iz kojih kuljaju   paklene čuvide, ognjeno zverje, hrapava paprat, smrče, kristalno cveće. Beskrajna muka što si se domogao Boga, blagi duše koji uzdišeš sred slapa vode, među uskolebanim borjem. Zlatno plaminjaju uokrug vatre naroda. Niz crnkaste litice stropoštava se opijen smrću ražaren vihor, plavi talas glečera, i silno tutnji zvono u dolini: ognjevi, kletve i tamne igre sladostrašća, juriša na nebo okamenjena glava. U STARI SPOMENAR Neprestano se vra ćaš, melanholijo, o, blagosti usamljeničke duše. Okončava se žarenje zlatnog dana. Bolu se skrušeno strpljivi priklanja brujeći blagoglasjem i mekim ludilom. Gle! Smrkava se već. Opet se vraća noć i jauče smrtno stvorenje, a i još jedno pati s njim. Drhteći ispod jesenjih zvezda svake se godine dublje priklanja glava. DE PROFUNDIS Ima strnjište na koje crna

Paul Celan TIBINGEN, JANUAR Na slepilo na - govorene oči. Njihovo – „zagonetka je čisto izvirivanje“ – njihovo sećanje na ploveće Helderlinove kule, oko kojih šume galebovi. Posete utopljenih stolara pri ovim rečima što rone: Kad bi došao, kad bi došao čovek, kad bi došao čovek na svet, danas, sa svetlom bradom patrijarha: on bi smeo, progovorivši o ovom vremenu, on bi smeo samo tepati i tepati, nepresta-, nepresta- nono. (Palakš.Palakš.) Prevod  Zvonimir  Kostić  Palanski PSALAM Niko nas ne mesi više od zemlje i gline, niko ne govori prahu našem. Niko. Hvaljen budi, Niko. Tebi za ljubav cvetaćemo. Tebi nasusret. Ništa bejasmo, jesmo, bićemo, stalno cvetajući: ta ništa -, ta nikoruža. Sa tučkom dušesvetlim, prašnikom nebesnopustim, krunom crvenom od purpurne reči koju pevasmo o trnu, o o trnu. REŠETKA JEZIKA Krug oka između štapova. Treperava zver kapak

Žoze Saramago Godina smrti Rikarda Reiša Nosač podiže kačket i zahvaljuje, taksi naglo kreće, vozač želi da mu kažu, Kuda, i to pitanje, tako jednostavno, tako prirodno, savršeno primereno mestu i okolnostima, zatiče putnika nespremnog, kao da je činjenica da je kupio kartu za put u Rio de Žaneiro bila i ostala jedini mogući odgovor na sva pitanja, čak i na ona teška, koja su svojevremeno nailazila samo na ćutanje, a sada, čim se iskrcao, uvideo je da taj odgovor nije dovoljan, možda zato što su mu postavili jedno od dva sudbinska pitanja, Kuda, drugo, još gore, bilo bi, Zašto. (...) Ovaj dan je završen, ono što je od njega preostalo lebdi daleko nad morem i izmiče, pre svega nekoliko sati plovio je Rikardo Reiš tim vodama, a sada mu je sav horizont ono što ima nadohvat ruke, ti zidovi, nameštaj koji odbija svetlost kao neko crno ogledalo, i umesto potmulog brektanja parnih mašina, čuje šapat, žamor grada, šest stotina hiljada osoba koje uzdišu, neki krik u daljini, sad i

MAK DIZDAR (Iz zbirke “Kameni spavač”) PORUKA Doći ćeš jednog dana na čelu oklopnika sa sjevera I srušiti do temelja moj grad Blažen u sebi Veleći Uništen je on sad I uništena je Nevjerna Njegova Vjera I čudit ćeš se potom kad čuješ kako Ponovno koracam Tih po gradu Opet te Želeći Pa tajno ćeš kao vješt uhoda sa zapada Moje želište sažeći Do samog dna I pada I reći ćeš onda svoje tamne riječi Sada je ovo gnijezdo već gotovo Crknut će taj pas pseći Od samih Jada A ja ću začudo još na zemlji prisutan sniti Pa kao mudar badac sa istoka Što drugom brani da bdije i snije Sasut ćeš Otrov U moj studenac Iz koga mi je Piti I smijat ćeš se vas opijen Kako me više neće Biti (Ti ništa ne znaš o gradu u kome ja živim Ti nemaš pojma o kući u kojoj ja jedem Ti ne znaš ništa O hladnom zdencu Iz koga ja Pijem) Sa juga lukav robac prerušen kao trgovac Vinograd ćeš moj do žile sasjeći Pod nogama ubogim da Bude manje hlada I ponor veći I više glada da i

RILKE ŠPANSKA TRILOGIJA (odlomak) Od onog oblaka, gle: oblaka što tako divlje prekriva sad zvezdu do maločas još sjajnu - (i od mene), od onih brežuljaka, koje sada ogrću noć i vetar - (i od mene), od one reke u dolini, koja procepljenoga nebeskog proplanka odblesak svetli hvata - (i od mene); od mene i od svega toga, bože, jedan jedini da načiniš predmet: od mene i od osećanja stada kad, zatvoreno u tor, svojim dahom prima u sebe golemo i tamno gubljenje sveta - od mene i od svake svetiljke usred mraka mnogih kuća, bože: da jedan predmet načiniš; od tuđinaca, jer ja ne znam, bože, nijednog, i od mene, i od mene da jedan isti predmet načiniš; od onih koji spavaju, od stranih ljudi u domu stranačkom, što važno kašlju u svojim posteljama, i od pospane dece na grudima tuđim, od mnogih bića nejasnih, i opet od mene, ni od čega drugog osim mene i svega onoga što ja ne poznajem, da predmet načiniš, o bože bože bože, jedan predmet zemaljsko-svetski kao meteor