Sunday, January 14, 2018

Euđenio Montale, Odisej Elitis, Jorgos Seferis: PESME (Tema: tri nobelovca i more)

Euđenio Montale (1896 – 1981)

SIPINE KOSTI

Ne išti od nas reč što sa svih strana
rubi nam dušu bezličnu i slovom je jare
iskazuje, reč što sija poput šafrana
zagubljenog usred prašnjave pustare.

O čoveče, ti što odlaziš, siguran,
prijatelj drugima, a i sebi čak,
ne leči tvoja senka, koju ilinštak
piše po zidu s kog je malter odran!

Ne išti od nas ključ da otvoriš vaseljenu,
već poneki slog, čvornovat i suv, nalik drenu.
Jedino što ti danas kazati možemo
jeste ono što NISMO, ono što NEĆEMO.

AGAVA NA HRIDI

Jugo

O pomamni vetre juga,
isušuješ sprženo
zelenožuto tle;
dok nebom rasuti u titranje
plavkasti zraci svetle,
pramena pruga
oblaka promine i nestaje.
Časi kolebanja,
drhtaji života što beži
kao voda između prstiju;
nepojamna zbivanja,
svetlosti-senke, gibanja
ovozemnih nestalnih stvari;
o sušna krila vazduha
sada sam
agava koja korenom rije
u pukotine hridi
i beži od mora sa kracima algi
što širi goleme ralje i kidiše na stenje;
i dok traje vrenje
svake suštine, sa svojim pupoljcima
koji više ne mogu raspupiti, u razdanje
svoju nepomičnost osećam kao stradanje.

Severac

Iščezli su sada kruzi nespokoja
što su brazdali jezero srca.
Prestalo i cviljenje tvari koja
jenjava i u ropcu grca.
Gvozdena volja danas mete prostore,
čupa grmlje, vitla palmom,
a po moru tlačenom ore
brazde sa penastom čalmom.
U pomami elemenata svaki oblik
podrhtava; sve je sušt urlik,
jeka razdiranih življenja; sve kida
prolaznosti čas: nebeskim svodom letaju
ptice ili lišće – ne znam – i nestaju.
A ti, živote moj što cvokoćeš pod naletima
razbesnelih vetrova
i u naručju stiskaš rukoveti
još nerascvalih cvetova,
kako slutiš neprijateljske duhove
koji nadleću u jatima
grčevitu zemlju i stenje,
moj živote lomni, kako danas
voliš svoje korenje.

 Maestral

Opet je maina skolila
odasvud: uz hridi mrmore vali.
Kroz voćnjake je vrh pomolila
palma na tihoj obali.

Lahor okrzne
rub mora i uzbiba mu skut
na tren, tu se dašak rasprsne,
ali nastavi put.

Ljeska se ravan
u modrini, širina, mreška se i blažena glača,
ogledajući u silnom svom srcu kukavan
moj život skitača.

O moj soju, što preobražaj
u ovim poznim ushitima
pokazuješ, sa procvalim omladima
na rukama, pogledaj:

ispod guste plaveti
neba poneka morska ptica mine;
nikad ne počine: jer na svakoj slici piše: „Leti,
leti u daljine“!

ARSENIO

Vihori vitlaju prašinu
ponad krovova, u vrtlozima, i po pustim
trgovima gde ogrnuti konji
njuše tle, ukipljeni pred
bleštavim ulazima hotela.
Niz šetalište, pored mora, silaziš
u ovaj dan
čas kišan čas sunčan, u kome kao da prašti,
remeteći mu jednake,
tačno nanizane sate, pripev
kastanjeta.

Znak je to drugog puta: pođi njime.
Siđi do vidika što ga natkriljuje
olovno vetrilo, suknulo iznad virova,
od njih skitar veći: slana maglina
koju bundžijska pratvar uzvitla i duva
ka oblacima; neka ti korak
hrska po šljunku saplićući se
o spletove algi; taj tren,
dugo čekan, možda će te poštedeti
da završiš putovanje, kariku
u lancu, hod u mestu, o to suviše
znano ludilo nepomičnosti, Arsenio...

Slušaj kako među palmama zamire drhtav
cilik violina kad se grom
oburva uz lepet zgođenog lima;
olujina je umilna kad
žežena zvezda Ilinštaka sukne
posred modrih nebesa a blisko se veče
čini još daleko: ako ga munja ureže,
poput bisernog drveta se raspukne
u rumenkastoj svetlosti: a doboš
ciganski tmulo se razleže.

Siđi u tamu što se u tren
ruši i podne pretvara u noć
s rojem zapaljenih kugli što obalom palaca,
a napolju, gde jedna jedina sen
drži more i nebo, s rasutih čamaca
trepti acetilen -
dok drhtavo kaplje
nebo, isparava se naplavljeno tle,
sve oko tebe kipi, lupkaju
mlitave nadstrešnice, silan huk brije
zemlju, mlohave, dole šuškaju
niz ulice, svetiljke od hartije.
Tako zagubljena u vrbacima i rogozini
rosnoj, ti, trstiko, tegliš za sobom
lepljivo korenje, nikad
iščupano, ceptiš od života i naginješ se
do praznine što ječi od tužaljki
prigušenih, a drevni u propnju talas
vitla te i guta; sve što te
zahvati, ulica, predvorje,
zidine, ogledala, sabije te u jedno
mnoštvo mrtvih, jedino i ledno,
pa ako te neka kretnja dirne, il reč
do tebe padne, Arsenio, to je, bar
u satu na izmaku, možda javka nekog
smoždenog života što iz tebe niče, a vetar
ga raznosi s prahom zvezda.

KUĆA NAD MOREM

Putovanje završava ovde:
u kukavnom lečenju što raspinje
dušu nemoćnu ni da zavapi.
Sada su minuti jednaki i ravnomerni,
slični obrtaju čekrka na crpki.
Jedan obrtaj: grgoljeći ulazi voda.
Obrtaj drugi: druga voda, povremena škripa.

Putovanje završava na ovom žalu
što ga kinje stalne, spore plime.
Sem lenjih isparina ništa ne razodeva
morske dalji što se daškom
školjaka osukuju: i retko se,
sred mukle bonace
između lelujavog nebesnog ostrvlja,
pomalja Korzika grebenasta ili Kapraja.

Pitaš: sve li tako čili
u ovoj omaglici sećanja;
obistini li se sudba
u času snatrenja ili u uzdahu vala.
Ne – reći bih ti hteo, već se bliži čas
kada ćeš iz vremena istupiti;
beskonačan biva možda samo onaj ko to želi,
a možda ćeš, ko zna, to moći ti, ja – ne!
Mislim da spasenja za većinu nema,
ali neka neko pogazi svaki naum,
neka pređe čistace i postane kakav želi biti.
Hteo bih, pre nego podlegnem, da ti
pokažem taj put uzmaka
nestalan kao pena ili mreškanje
po morskim ravnima.
Darujem ti i svoje škrto nadanje.
Ne znam ga, smoren, novim raspiriti danima:
nek zalog tvojoj sudbini bude, da te spase.

Put završava ukraj ovih obala
što ih nagrizaju nasrtaji vala.
Tvoje blisko srce koje me ne čuje
možda se ka večnosti sada otiskuje.

(Prevod Milan Komnenić)





Odisej Elitis (1911-1996)

Aksion esti (odlomak)

Dakle evo me
poslušnik sam Kora
i ostrvlja egejskog
ljubavnik vatren poput srndaća
upućenik sa maslinovom grančicom
i ispijač sunca.


GODIŠNJICA

Doveo sam svoj život dovde,
do ovog belega gde se stalno
kraj mora rve mladost
na stenju, prsa
u prsa sa vetrom
kuda odlazi čovek,
koji je samo čovek i ništa drugo,
koji računa rosom svoje zelene
čase, vizije svoga sluha
vodama, krilima svoje griže savesti.
O, život
dečaka koji postaje muškarac
stalno kraj mora, dok ga sunce
uči da diše tamo gde nestaje
galebova senka.

Doveo sam svoj život dovde,
beli račun, crni zbir,
malo drveća i malo
mokrog šljunka,
laki prsti da pomiluju čelo:
čije čelo?
Cele su noći jecala čekanja i ne postoji više
niko, ne može
da se čuje slobodan korak,
da se pojavi osvežen glas,
krme brodova zapljuskivaće vodom dokove
ispisujući još plavlje ime na svom horizontu;
malo godina, malo talasa,
nežno veslanje
u sidrišta oko ljubavi.

Doveo sam svoj život dovde,
gorku brazdu na pesku koja će nestati
-onaj ko je video dva oka kako dodiruju njegovu tišinu,
i spojio njihov sjaj zatvarajući hiljadu svetova,
neka podseti na svoju krv druga sunca,
bliže svetlosti
postoji osmeh koji plaća za vatru  -
ali ovde u ovom predelu koji u neznanju tone
u otvoreno i nemilosrdno more,
uspeh gubi lišće
kovitlaci krila
i trenutaka vezanih za tle,
tvrdo tle pod nestrpljivim
tabanima, tle za vrtoglavicu,
ugašen vulkan.
Doveo sam svoj život dovde,
kamen posvećen vlažnom elementu,
dalje od ostrva,
dublje od talasa,
u susedstvu sa sidrima.
-Kada prođu brodovi razbijajući žestoko
novu prepreku i kad je pobede,
i kad sa svim svojim delfinima zablista nada,
sunčani dobitak u ljudskom srcu –
mreže sumnje izvlače
neki oblik od soli,
izvajan s mukom
ravnodušan i beo,
koji skreće ka moru šupljine svojih očiju
podupirući beskraj.

(Prevod: pesma „Godišnjica“ Ksenija Maricki-Gađanski)


Peščanik nepoznatog

I

Sunce se pomamljuje, njegova vezana senka saleće more

Kućica, dve kućice, dlan koji se otvara od svežine i miriše na svaku stvar

Plamenovi plamenovi koji se usukuju i bude zatvorenu kapiju smeha

Vreme je da se more suoči sa pogibeljima

Šta hoćete pita zrak, šta hoćete pita nada dok skida beli kaput

Vetar je odagnao žegu, dva oka premišljaju

Ne znajući šta ih čeka jer im je budućnost teška

I dan će doći kada će plovak oponašati sidro i osetiti ukus ponora

Doći će dan kada će njihovo dvojno biće postati jedno

Više ili niže od vrhova večeras okrnjenih pesmom

Nevažno je Večernje, važno je drugde

Jedna devojka, dve devojke, naginju se nad jasminom i nestaju

Ostaje tanak mlaz vode da ih opeva ali su se noći spustile da ga ispiju

Veliki golubovi i osećanja pokrivaju tišinu

Čini se da toj strasti ne mogu odoleti

I niko ne zna da li će se bol razgaliti s njima

Plovućci su sve ređi, zvezde žmirkaju zaljubljenima

Sve drhti, sve cepti, sve se spaja – besmrtnost je najzad došla

Nju ištu ruke koje stežu sudbinu a ona se promenila i postala silovit vetar

-Izgleda da je besmrtnost došla.


Iz zbirke „Sunce prvo“ (1943.)


*
Napola potopljene barke
brižljivo obrađene oplate
vetrovi po golim nogama
vetrovi po zamuklim ulicama.
Kamene stepenice,
mutavac, ludak
i napola oživela nada.

Silan žamor, zvona
u belim dvorištima
kosturi na obali
slikarije, katran, lakovi,
pripreme za Petnaesti avgust
belo rublje, plave ratne zastave
i napola oživela nada.

*
Čitavog dana hodili smo kroz polja
sa ženama, zvezdama i psima
igrali smo, pevali i pili svežu vodu
koja izvire sa dna vekova.

Ugrabili smo i časak od sumraka
zagledajući se duboko u oči,
leptir je izleteo iz naših grudi
a uveče smo zapalili vatru
i zapevali pesmu:
vatro, lepa vatro, ne žali cepanice,
vatro, lepa vatro, nikada ne budi pepeo
vatro, lepa vatro, sagori i nas,
kaži nam šta je život
nama koji smo od dobrog roda.


*
Ispijajući korintsko sunce
čitajući natpise na mermernim spomenicima
obilazeći vinogorja i mora
gađajući trozupcem ribe u talasima
našao sam ove stranice gde pesma sunca
kazuje o predelu gde se žudnja zatvorila.

Pijem vodu, berem voće,
zavlačim ruku u granje vetra
limunovi rasipaju polen leta,
zelene ptice kljuju mi snove
a ja uzmičem razrogačenog oka
gledajući gde se ponovo rađa svet.


(pesme su preuzete iz knjige „Rečnik zaljubljenika u Grčku“ Žaka Lakarijera, koju je sa francuskog preveo Milan Komnenić)





Jorgos Seferis (1900 – 1971)

GIMNOPEDIJE

I
SANTORINI

Nagni se ako možeš nad more tamno
i zaboravi zvuk frule pred bosim nogama
koje pregaziše tvoj san u drugom potonulom životu.

Napiši ako možeš na poslednjoj svojoj školjci
dan ime mesto
i baci je u more da zaroni.

Ležali smo nagi na plavom kamenu
gledajući ostrva koja su izranjala
gledajući crvena ostrva kako tonu
u svoj san, u naš san.
Nađosmo se ovde nagi držeći
terazije koje su prevagnule na stranu nepravde.

Oslonac snage neskrivena volja svesna ljubav
na podnevnom suncu namere sazrevaju,
put sudbine i udarac mladog dlana
na plećima;
na mestu koje se rasulo koje nema više snage
na mestu koje je nekad bilo naše
tonu ostrva rđa i pepeo.

Srušeni oltari
i zaboravljeni prijatelji
lišće palme u blatu.

Pusti, ako možeš, tvoje ruke da putuju
ovde u uvali vremena
brodom koji je dodirnuo horizont.
Kada je kocka udarila u ploču
kada je koplje pogodilo oklop
kada je oko ugledalo stranca
kada se ugasila ljubav
u dušama raskomadanim od bola;
kada gledaš oko sebe i vidiš
svuda noge pokošene
svuda ruke umorene
svuda oči ugašene;
kada ne ostaje više da izabereš
čak ni smrt koju si tražio za sebe
slušajući vrisak neki
čak i zavijanje vuka,
pravda je na tvojoj strani;
pusti ako možeš tvoje ruke da putuju
odreci se nevernog vremena
i uroni, uranja onaj koji nosi veliko kamenje.

II

MIKENA

Pruži mi ruke svoje, pruži mi ruke svoje,
pruži mi ruke svoje.

Videh u noći
oštar vrh planine
videh ravnicu poplavljenu
svetlošću nevidljivog meseca
videh, okrećući glavu
gomilu crnog kamenja
i moj život napet kao struna
početak i kraj
poslednji trenutak;
ruke moje.

Uranja onaj ko nosi veliko kamenje;
nosih to kamenje dok sam imao snage
voleh to kamenje dok sam imao snage
to kamenje, sudbinu moju.
Ranila me zemlja moja,
razdirala me košulja moja
osudili me bogovi moji,
to kamenje.

Znam da ne znaju, ali ja
koji sam toliko puta prešao put
od ubice do žrtve
od žrtve do kazne
i od kazne do novog ubistva,
dodirujući
beskrajni purpur
one večeri povratka
kada zapištaše  Uzvišene
u oskudnoj travi-
videh zmije i guje isprepletane
oko prokletog roda
sudbine naše.

Glasovi iz kamena od sna
dublji ovde gde svet postaje mračan,
sećanje na patnju ukorenjeno u ritmu
kojim su po zemlji udarale noge
zaboravljene.
Naga tela uronjena u temelje
drugog vremena. Pogled
prikovan za znak,
koji ma koliko želeo ne možeš prepoznati;
duša
koja se bori da postane tvoja duša.

Čak ni tišina nije više tvoja
ovde gde su stali vodenični žrvnji.

Oktobar, 1935

(Prevod Ljiljana Korica)




Saturday, January 13, 2018

Olga Tokarčuk, "Knjige Jakovljeve", tri odlomka


*

Primaknuvši sledeći list papira, umače pero u mastilo. Šta bi ovde napisao, razmišlja. Povest sveštenikovog života povest je knjiga koje je pročitao i napisao. Videvši da je mali Benedikt tako rad knjigama, majka ga je u petnaestoj godini poslala jezuitima u Lavov. Ta odluka je znatno poboljšala njegove odnose sa očuhom koji ga nije voleo. Otada se skoro više nisu ni sretali. Potom je odmah pošao u semenište i ubrzo primio sveštenički čin. Prvo nameštenje dobio je na dvoru Jablonovskih kao vaspitač samo pet godina mlađeg od sebe Dimitra. Tamo je naučio kako da glumi starijeg nego što jeste, i da govori tonom večnog podučavatelja, što mu neki do danas uzimaju za zlo. Dozvoljeno mu je da koristi biblioteku domaćina, prilično veliku, i tamo je otkrio Kirhera, kao i Orbis pictus  Komenskog. A ruka, jogunasta služavka, i sama je hrlila da piše, naročito prvog proleća koje je tamo proveo, vlažnog i zagušljivog, pogotovo kad je u blizini bila milostiva Joana Marija Jablonovska, Dimitrova majka i supruga domaćinova (o čemu se sveštenik trudio da ne misli). Do besvesti zaljubljen, zaglušen svojim osećanjima, odsutan duhom, žestoko se borio sam sa sobom. Da se ne bi na njemu ništa videlo, sav se posvećivao radu i za voljenu je napisao molitvenik. Tom intervencijom uspeo je da ogradi od sebe svoju voljenu, da je učini bezopasnom, osvešta je i učini anđelom, i kad joj je uručivao rukopis (nekoliko godina pre nego što je objavljen u Lavovu, a zatim doživeo veliku popularnost i još nekoliko izdanja), osećao se kao da su se venčali, svezali, i da joj sad predaje dete njihove veze. Godišnji liturgijski kalendar – brevijar. Na taj način je shvatio da pisati znači sačuvati.
Za mnoge muškarce Joana je bila u opasnoj životnoj dobi, tačno na prelazu između potencijalne majke i ljubavnice. Erotska privlačnost materinstva nije bila dovoljno javna i mogao si se u nju utapati do mile volje. Zamišljati sopstveno lice uronjeno u meke čipke, slab miris ružine vodice i pudera, mladežom boje breskve pokrivenu nežnu kožu, ne više tako jedru i zategnutu, ali toplu, blagu, meku kao antilop. Zahvaljujući njenom zalaganju dobio je od kralja Avgusta II župu u Firlejovu, i kao dvadesetpetogodišnjak slomljena srca preuzeo je tu neveliku župu. Ovde je dovukao svoju biblioteku, izgradio za nju prekrasne rezbarene vitrine. Sopstvenih knjiga imao je četrdeset sedam; druge je pozajmljivao iz samostanskih biblioteka, iz biskupije, iz magnatskih palata, gde su najčešće ležale potpuno nerasečene, kao uspomene sa stranstvovanja. Prve dve godine bile su teške. Naročito zimi. Tada je naprezao oči jer je mrak brzo padao, a on nije mogao da prestane da radi. Napisao je dve čudne knjižice: Bog je pribežište svetitelja i Pohod na onaj svet, koju se nije usudio da objavi pod svojim imenom. Za razliku od molitvenika, one nisu napravile veliku karijeru i nestale su netragom u svetu. Sveštenik ih drži po nekoliko komada ovde, u Firlejovu, u specijalnom koferu koji je naložio da se prevuče limom i obezbedi valjanim bravama za slučaj požara, krađe i svake kataklizme na koju su obične ljudske biblioteke neotporne. Tačno se seća oblika molitvenika i mirisa njegovih korica od tamne, neštavljene kože. To je čudno, ali seća se takođe i dodira ruke Joane Jablonovske, imala je običaj da poklopi svojom rukom njegovu ruku onda kada je želela da ga umiri. I još nešto: seća se nežne mekote njenog hladnog obraza, kad se, već od ljubavi obeznanjen, odvažio jednom prilikom da ga poljubi.
I to je sve od njegovog života, ne bi mu to zauzelo više mesta od samog naslova. Njegova ljubljena umrla je pre nego što je Nova Atina objavljena, a ona je takođe bila napisana iz ljubavi.


*

Istina je da Nahman ne može da se suzdrži. To je kao svrab, posustaje samo onda kad metežnost misli pretače u rečenice. Škripanje pera ga umiruje. Trag koji ostavlja na listu hartije puni ga miljem, kao da jede najslađe urme, kao da drži u ustima rahat-lokum. Tada se sve slaže, razotkriva, uređuje. Jer Nahman je uvek imao utisak da učestvuje u nečemu velikom, neponovljivom i jedinstvenom. Da to nikad više neće ponovo nastati, i nikad tako nečeg nije ni bilo. I još: da to sve piše za one koji se još nisu rodili, jer oni će želeti da znaju.
Sa sobom uvek ima pribor za pisanje: tu pljosnatu kutijicu, drvenu, možda neuglednu, ali u njoj je papir dobrog kvaliteta, bočicu s mastilom, pesak u zatvorenoj kutijici, zalihu pera i nožić za njihovo oštrenje. Nahmanu ne treba mnogo, seda na zemlju, rasklapa kutijicu koja se pretvara u nizak turski stočić, i spreman je da piše.
Od kad je ipak počeo da prati Jakova, sve češće susreće njegov nezadovoljni, prekorni pogled. Jakov ne voli škripanje pera. Jednom mu je virio preko ramena. Dobro je što je Nahman u tom trenutku svodio račune. Jakov mu je zabranjivao da zapisuje to što on govori. Nahman je morao da ga uveri da to ne radi. Ali stalno ga je mučilo – zbog čega?
-Kako to? – upitao je jednom. – Mi pevamo: „Daj mi govor, daj mi jezik i reči da bih mogao da kažem istinu o Tebi“. A to je iz Hemdat Yamim.
Jakov ga je prekorio:
-Ne budali. Onaj ko hoće da osvoji tvrđavu, ne služi se samo pričom, isparljivom rečju, on mora na nju da krene s vojskom. Tako i mi – moramo da delamo, a ne da govorimo. Malo li su se naši preci napričali, okapavali nad rukopisom? I šta im je pomoglo to brbljanje, šta je iz toga proisteklo? Bolje se vidi očima nego što se govori rečima. Ne trebaju nam mudrijaši. Vidim li te da pišeš, zveknuću te po glavi, pa ćeš se otrezniti.
Nehman tera po svome. Njegov glavni rad je Životopis Presvetog Šabataja Cvija (neka je ime njegovo blagosloveno!). Piše ga reda radi, jednostavno, iznosi činjenice, poznate i manje poznate; neke preuveličava, ali to nije greh nego zasluga – bolje će se pamtiti. Odozdo, na dnu kutijice, ima i drugi zamotuljak – to su stranice svojeručno ušivene debelom dretvom. Restlovi. Piše ih u tajnosti. S vremena na vreme prekida, jer ga muči jedno: onaj, ko to bude čitao, mora znati ko je to pisao. Iza slova uvek stoji nečija ruka, iza rečenica izviruje nečije lice. I iza Tore proviruje nekakvo prisustvo, veliko, čije pravo ime ne može ispisati nijedno, makar i pozlaćeno i podebljano slovo. Pa ipak, Tora je, kao i čitav svet, sazdana od Božjeg imena. Svaka reč je Njegovo ime, svaka stvar. Tora je izatkana od imena Boga poput velike Ariga tkanine, mada je u Knjizi o Jovu napisano: „Nijedan smrtnik ne zna njen poredak“. Niko ne zna šta je osnova a šta potka, kakva mustra se vidi na desnoj strani i u kakvom je odnosu prema mustri s leve strane.
Rabi Eleazar, vrlo mudar kabalist, shvatio je već odavno da su nam delovi Tore dati u pogrešnom redosledu. Jer da su dati onako kako treba da budu, svako ko poznaje njen poredak, momentalno bi postao besmrtan i sam bi mogao da oživljava umrle i čini čuda. Zato – da bi se održao red u ovom svetu – ti fragmenti su pomešani. Ne pitaj ko ih je pomešao.
Još nije vreme. Samo Svetac može da ih postavi u pravi red.
Nahman vidi kako iza njegovog  Životopisa Presvetog Šabataja Cvija, iza štosa listova hartije povezanih dretvom, pomalja se ona sam, Nahman Samuilo ben Levi iz Buska. Vidi svoju figuru: sitan, oniži, neodređen, večito na putu. I samog sebe zapisuje. A te beleške naziva restlovima, okorcima od drugih, važnijih radova. Zrnca – eto šta je naš život. Njegovo pisanje na poklopcu kovčežića rasklopljenog na kolenima, u putnoj prašini, neudobno, u suštini jeste tikkun, popravka sveta, krpljenje rupa u tkanini ispunjenoj šarama koje naležu jedna na drugu, punoj vitica, vezova i pruga. Upravo tako treba shvatiti tu čudnovatu radnju. Jedni leče ljude, drugi zidaju kuće, treći proučavaju knjige i premeštaju reči nalazeći u njima pravi smisao. A Nahman piše.

*

Zna se da u svakom naraštaju postoji trideset šest pravednika i zahvaljujući njima Bog drži svet u postojanju. Bal Šem Tov sigurno je bio jedan od njih. Mada većina svetaca ostaju neotkriveni i žive kao bedni krčmari ili obućari, Beštove vrline bile su tako velike da se nisu mogle sakriti. Taj čovek nije imao u sebi ni trunke gordosti, a ipak gde god bi se obreo, svi bi se osetili nekako postiđeno, što ga je veoma tištalo. Videlo se da je nosio svoju svetost kao poteški teret. Ni u čemu nije podsećao na mog oca koji je uvek bio tužan i gnevan. Bešt je blistao. Jednom je izgledao kao stari mudrac, govorio ozbiljno zatvorenih očiju, drugi put bi ga nešto spopalo i onda je vragolao s nama, šaleći se i izazivajući salve smeha. Uvek je bio spreman da uradi nešto neočekivano, iznenađujuće. Time je privlačio na sebe pažnju i neprekidnu ju je održavao. Bio nam je centar sveta.
Nikoga ovde nije privlačio mrtav i tašt rabinizam, u tome su se svi slagali – i u tom smislu dopalo bi se to mom ocu. Zohar smo, uzbuđeni, svakog dana čitali, a mnogi među starijima bili su kabalisti zamagljenih očiju, koji su neprekidno pretresali među sobom božanske tajne kao da razgovaraju o domaćinstvu, o tome koliko kokošaka uzgajaju, koliko im je sena ostalo za zimu...
Kad je jednom takav kabalista upitao Bešta da li smatra da je svet emanacija Boga, taj je radosno potvrdio: „O, da, ceo svet je Bog“. Svi su mu to zadovoljno odobravali. „A zlo?“, upitao je onaj lukavo i zlurado. „I zlo je Bog“, mirno je rekao vedri Bešt, ali sad se među svim prisutnim proneo žagor i odmah su se čuli glasovi drugih učenih cadika i raznih blagovernih ljudi. U svim diskusijama tamo se žustro reagovalo – prevrtanjem stolica, naglim otimanjem jecaja, vriskom, čupanjem kose. Mnogo puta bio sam svedok pretresanja tog pitanja. I u meni samom ključala je tada krv, jer kako to? Čemu pripisati sve to što se okolo dešavalo? U koju rubriku da upišeš glad i rane na telu, i klanje životinja, i decu koja padaju kao snoplje pokošena bolešću? Tada mi se uvek činilo da, misleći tako, treba na kraju da priznam da je Boga baš briga za sve nas.
Dovoljno je bilo da neko dobaci da zlo nije zlo samo po sebi, nego se samo tako čini u ljudskom oku, i već bi počinjalo komešanje za stolom, iz razbijenog bokala se prosipala voda i upijala u piljevinu na podu, neko bi, pun gneva, izlazio napolje, nekoga je valjalo zaustaviti od kidisanja na drugog. Takvu moć ima izgovorena reč.
Zato nam je Bešt ponavljao: „Tajna zla je jedina koju nam Bog ne daje na poverenja, nego da o njoj razmislimo“. O tome sam mislio danima i noćima, i moje telo, koje je vapilo za hranom, ponekad mi nije davalo da spavam od gladi. Pomislio sam da možda i jeste tako, da je Bog svestan svoje pogreške, da greši što očekuje od čoveka nemoguće tražeći bezgrešnog čoveka. Bog se našao pred odlukom: mogao je da kažnjava za grehove, da neprekidno kažnjava i pretvori se u večitog ekonoma, onog što zvekne seljaka po leđima kad zaostaje u poslu na gazdinom polju. Bog, čija je mudrost bezgranična, isto je tako mogao podneti i ljudsku grešnost, mogao je ostaviti mesta za čovekovu slabost. Rekao je Bog sebi: Ne mogu istodobno imati čoveka i slobodnog, i potpuno mi odanog. Ne mogu imati biće oslobođeno greha, biće koje bi bilo istodobno čovek. Više volim grešnu ljudskost nego svet bez ljudi.
O, da, svi smo se u tome slagali. Mršavi momci u poderanim kaputima, uvek prekratkih rukava, koji sede s jedne strane stola, dok su na drugoj strani – učitelji.
Sa Beštovim blagovernim ljudima proveo sam nekoliko meseci, i mada smo kao sirotinja kuburili, gladovali i mrzli, osećao sam da moja duša tek sada uzrasta do razvijenog, omuževljenog  tela, omaljavljenih nogu i grudi, očvrslog trbuha. Tako je i duša trčala za telom i snažila. Povrh toga činilo mi se da se u meni razvija novo čulo za koje nisam ni znao da postoji.
Neki ljudi imaju čulo nezemaljskih stvari, isto kao što drugi imaju sjajan njuh, sluh ili ukus. Osećaju suptilna pomeranja u velikom, komplikovanom telu sveta. A svrh toga neki među njima imaju taj unutrašnji pogled do te mere izoštren da vide gde je pala iskra, zapažaju njen blesak na najneverovatnijem mestu. Što je gore mesto, iskra zdušnije oživljava klonuli plamičak, treperi snažnije, a svetlo joj je vrelije i čistije.
Ali ima i takvih koji to čulo nemaju, moraju da se uzdaju u pet preostalih čula, i čitav svet na njih svode. I kao što slepac od rođenja ne zna šta je svetlost, a gluv šta je muzika, i onaj bez njuha nema pojma šta je miris cveća, tako ni oni ne razumeju te mistične duše, a ljude s takvom dušom drže za ludake, s uma sišle, koji iz nekakvih nerazumljivih razloga sve to izmišljaju.
Učenike Beštove (neka je ime njegovo blagosloveno) počela je te godine da mori čudna boljka, kako je o njoj on sam govorio s tugom i nemirom, a ja nisam znao šta ima na umu.

Jednom je za vreme molitve jedan od starijih momaka grunuo u plač i nisi mogao da ga smiriš. Odveli su ga svetom čoveku i tamo je, nesrećnik, jecajući, priznao da je, dok je izgovarao Šema Izrael, zamišljao Hrista, i njemu je te reči upućivao. Kada je ovaj momak to ispričao, svi koji su te strašne reči čuli zapušivali su uši rukama i zatvarali su oči da poštede svoja čula takvog svetogrđa. Bešt je samo tužno klimao glavom, a zatim je objasnio to vrlo prosto, tako da je svima laknulo: taj dečko mora da je svakodnevno prolazio pored nekakve hrišćanske kapelice i video tamo Hrista. A kad se u nešto dugo gleda, kad se nešto često posmatra, slika tog nečeg ulazi u oči i u dušu, prodire u njih kao lužina. Čovekovom duhu potrebna je svetinja, i svuda je traži, kao mladice biljke koja, dok raste u pećini penje se ka svakoj, čak i najmanjoj svetlosti. Bilo je to dobro objašnjenje.   


Prevod Milica Markić


Eftim Kletnikov PESME

EFTIM KLETNIKOV


Voda što izvire iz Nevestinog Prstena


Pupljenje je bljesak podzemnog jezera.
Zakopano Nevestino telo
ponovo počinje
bogato i prečisto da diše
sve je spremno za obnovu svečanosti:
nad livadama se otvaraju zvezde,
leske bacaju rubin u kladenac.

Samo vernik
probuđen znacima proleća
svu noć u vrtu
naslanja uvo na pupoljke
ne bi li oslušnuo
žubor duboke Vode
što izvire iz Nevestinog Prstena.



Dolazak zelenog monaha


Vreme je plava vertikala u prirodi
kad se na obnovljenoj visini
uzdižu i drveće i ptice
i kad sve nagrne
ka prostoru čistog Vaznesenja.

Vreme je kad se i čedna senka
iščezle košute
razlistava u čežnju jelena,
kad se negde u nama
odranjaju i zvone
modri plastovi tišine.

Vreme je kad s one strane planina
stiže ogromni zeleni Monah
koji nosi Zvezdu Cvet i Vodu
ranjenim dubinama disanja.



Kamengrad


Grad sazidan u modroj tišini.
Oganj ništa ne kazuje.
I zvezde su kamena litica nad njim.
U proleće daleko iza brda
prolazi vetar žutim stopama.

Ćuti taj grad obešen
o trepavice mrtvog mladića.
Samo trg zjapi
kao otvorena usta.
U hladni bunar uveče pada mesečina
da posrebri krik
samotniku koji šeta
ulicama svoje kamene tuge.


Krišnina svirka


Krišna svira flautu,
zvezde tera
na pojilo
u kome se voda i vatra
svadbeno ljube.
Na taj kladenac
dolaze da piju i:
čovek, zveri,
stene i drveće.
Svako od njih uzima
po jednu zvezdu
i opet je stado na broju,
množi se.
Njihovo mleko
se preliva preko vedra
na srce i kosmos
koji su bezgranični.



Bog. Sopstvo


Kud god se osvrnem
svi putevi su
samo jedna tvoja stopa Bože,
a nebo
samo jedna kap
Tvoje modre misli,
dok slušam
kako tvojim glasom grmi
more u meni,
i dok se oporavlja od straha
u njemu postaje ostrvo
moje ohrabreno ja.



Reinkarnacija


Kad se budem vratio,
ako se vratim,
da li ću kroz ista vrata proći
da li ću istu kap rose
i istu dugu videti,
da li će isti potok
u istom selu bujati,
da li će isto cveće cvetati
i da li će ga ista pčela sisati
i praviti med
za moju prepoznatljivu čežnju,
da li će se opet moje srce
nadvisivati sa planinama
i da li ću opet od iste boljke
da gradim kuću
na temeljima radosti
obavijen strepnjom.

(Prevod Radoslav Vučković)

Iz knjige "Jevanđelje po sebi"