Thursday, April 19, 2018

Žil Delez i Kler Parne, "Dijalozi"


DELEZ, PARNE "Dijalozi"



Postoji čitav jedan društveni sistem koji bismo mogli nazvati sistemom belog zida - crne rupe. Uvek smo pričvršćeni za zid dominantnim značenjima, uvek smo uronjeni u rupu svoje subjektivnosti, crnu rupu svoga Ja koje nam je draže od svega. Zid u koji se urezuju sva objektivna određenja koja nas utvrđuju, brazdaju nas, identifikuju i čine prepoznatljivima; rupe u koje se smeštamo, sa svojom svešću, svojim osećanjima, strastima, previše poznatim malim tajnama, svojom željom da se za njih sazna. (...) Kako izaći iz crne rupe, umesto da se vrtimo na njenom dnu, koje čestice da izvadimo iz crne rupe? Kako čak da uništimo svoju ljubav ne bismo li konačno bili kadri da volimo? Kako da postanemo neprimetni? "Više ne gledam u oči ženi koju grlim, već plivam kroz nju naglavačke, rukama i nogama, i primjećujem negdje iza podočnjaka neistraženo područje, budući neki svijet, i više tu nema nikakve logike... Oko koje je bilo ego, više ne postoji; to bezlično oko sad više ne otkriva, niti obasjava. Klizi crtom obzorja kao vječiti, neupućeni putnik... Srušio sam zid s kojim sam se rodio i crta mog puta je glatka i cjelovita... Cijelo mi tijelo mora postati stalna traka svjetla... Stoga zatvaram uši, oči i usta. Prije nego što opet postanem pravi čovjek, postojat ću vjerojatno kao park..." /Citat u tekstu - Henri Miler, "Jarčeva obratnica", preveo Ivan Kušan

*

...drveće uopšte nije metafora, to je slika mišljenja, to je funkcionisanje, to je čitav jedan aparat koji se usađuje u mišljenje da bi išlo pravo i da bi proizvodilo one famozne prave ideje. U drvetu postoje sve vrste svojstava: ono ima poreklo, klicu ili središte; ono je binarna mašina ili načelo dihotomije, sa svojim neprestanim deljenim i nanovo proizvođenim ograncima, svojim tačkama odrvenjavanja; ono je osovina rotacije, koja organizuje stvari u u krug, a krugove oko centra; ono je struktura, sistem tačaka i položaja što brazdaju sav prostor mogućeg, hijerarhijski sistem ili prenošenje zapovesti, sa središnjom instancom i rekapitulatorskim pamćenjem; ono ima budućnost i prošlost, korene i vrh, čitavu jednu povest, evoluciju, razvoj; može se iskrojiti, po takozvanim označiteljskim usecima, budući da prate njegova odrvenjavanja, njegova grananja, njegove koncentričnosti, njegove trenutke razvoja. No, nema sumnje da nam sade drveće u glavu: drvo života, drvo znanja itd. Svi traže korene. Moć uvek ima obeležje drveta.

*

Budućnost i prošlost nemaju mnogo smisla, ono što je važno jeste postajanje-sadašnjicom: geografija, a ne istorija, sredina, a ne početak niti kraj, trava koja je u sredini i raste kroz sredinu, a ne drveće koje ima vrh i korenje. Uvek trava između kocaka u kaldrmi. Ali upravo je mišljenje smrskano tim kockama koje nazivamo filozofijom, tim slikama koje ga guše i boje u žuto. "Slike" se ovde ne odnose na ideologiju, već na čitavu jednu organizaciju koja stvarno utiče na to da se mišljenje vežba u skladu sa normama moći ili uspostavljenog poretka, čak i više, koja u njega smešta aparat moći, a i sama se uzdiže kao aparat moći: "Ratio" kao sud, kao univerzalna država, kao republika duhova (što više budete potčinjeni više ćete biti zakonodavci, jer ćete biti potčinjeni...samo čistom umu).

*

Najpre postoji odnos govor-lice, i, kao što kaže Feliks, govor je uvek utisnut na crtama lica, crtama "likovitosti": gledaj me kad ti govorim...ili obori oči...Šta? Šta si rekao, zašto se duriš? Ono što lingvisti nazivaju "crtama razlučivanja" ne bi se čak moglo razaznati bez crta likovitosti. I utoliko je očitije da jezik nije neutralan, da nije informativan. Govor nije načinjen da mu se veruje, već da mu se potčini. Kada učiteljica objašnjava deci neku računsku operaciju, ili kada ih podučava sintaksi, ona im ne daje informacije u pravom smislu reči, već im saopštava zapovesti, prenosi im parole, navodi ih da proizvode tačne iskaze, "prave" ideje, koje su nužno usklađene sa dominantnim značenjima. Zbog toga bi trebalo izmeniti shemu informatike. Shema informatike polazi od teorijske informacije koja je, po pretpostavci, maksimalna; na drugom kraju ubacuje buku poput smetnji, antiinformacije, i između to dvoje, bujicu reči, koja umanjuje teorijsku informaciju, ali joj omogućuje i da pobedi buku. Naprotiv, to bi bilo: gore bujica reči kao način postojanja i širenja naređenja (novine, "novosti" deluju bujicom reči); dole informacija-lice, budući da je uvek minimum neophodan za razumevanje naređenja; i još uvek dole, nešto što bi moglo da bude i krik i i tišina, ili mucanje, i koje bi bilo kao linija bekstva jezika, govoriti sopstvenim jezikom kao stranac, načiniti od govora manjinsku praksu... Reklo bi se i: razgraditi lice, navesti lice da krene. U svakom slučaju, to što lingvistika i informatika danas lako igraju ulogu ugnjetača jeste zato što same u sebi funkcionišu kao binarne mašine u tim aparatima moći, i sačinjavaju čitavu jednu formalizaciju parola pre nego čistu nauku lingvističkih jedinica i apstraktnih informativnih sadržaja.

*

"...pokušavam da objasnim da su stvari i ljudi sačinjeni od veoma raznovrsnih linija, i da ne znaju nužno na kojoj se od sopstvenih linija nalaze, niti kuda da prođe linija koju upravo povlače: ukratko, u ljudima postoji čitava jedna geografija, sa tvrdim linijama, mekim linijama, linijama bekstva, itd. (...)
U svakome od nas postoji kao neka askeza, kojom se delimično upravlja protiv naše volje. Mi smo pustinje, ali naseljene plemenima, faunom i florom. Provodimo vreme premeštajući ta plemena, raspoređujući ih drugačije, uklanjajući neka od njih, a nekima pomažući da napreduju. Svi ti naseljenici, sve te rulje, ne smetaju pustinji, koja je sama naša askeza, već je, naprotiv, naseljavaju, prolaze kroz nju, preko nje.(...) Pustinja, eksperimentisanje na samom sebi, jeste jedini naš identitet, jedina naša šansa za sve kombinacije koje nas naseljavaju."

DELEZ O DILANU (Žil Delez i Kler Parne, "Dijalozi")

...nešto što je između ta dva, izvan oba, i što teče u nekom drugom smeru. Sresti znači pronaći, zarobiti, ukrasti, ali ne postoji metoda za pronalaženje, ne postoji ništa do dugotrajno pripremanje. Ukrasti je suprotno od prepisati, podražavati, oponašati ili činiti poput nekog. Zarobljavanje je uvek dvostruko zarobljavanje, krađa je dvostruka krađa, i to je ono što stvara ne nešto uzajamno, već jedan asimetričan blok, jednu a-paralelnu evoluciju, brak, uvek „izvan“ i „između“. Eto, to bi bio razgovor.

Da ja sam kradljivac misli
a ne, molim vas, otimač duša
ja gradim i iznova gradim
na onome što je očekivano
jer pesak na plažama
kroji mnoge zamkove
u onome što je bilo otvoreno
pre mog vremena 
reč, vazduh, priča, redak
ključevi na vetru za oslobađanje mog duha
za snabdevanje mojih zatvorenih misli promajom iz zadnjeg dvorišta
nije moja stvar da sedim i meditiram
gubeći i posmatrajući vreme
da bih mislio misli koje nisu bile mišljene
da bih mislio snove koji nisu bili odsanjani
ili nove ideje još nezapisane
ili nove reči koje bi se rimovale...
i ne ljutim se na nova pravila
pošto ona još nisu stvorena
i izvikujem ono što mi peva u glavi
znajući da ćemo ja i meni slični
sačiniti ta nova pravila
i ako su sutrašnjim ljudima
zaista potrebna današnja pravila
onda se okupite svi vi, državni tužioci,
pošto svet nije ništa drugo do sud
da
ali optužene poznajem bolje nego vi
i dok ste vi zauzeti gonjenjem
mi smo zauzeti zviždukanjem
čistimo salu za publiku
metući metući
slušajući slušajući
namigujući jedni drugima
pažnja
pažnja
i na vas će brzo doći red.

Ponos i divotu, ali i skromnost nalazimo u ovoj Dilanovoj pesmi. Ona sve kaže. Pošto sam profesor, želeo bih da uspem da održim čas onako kako Dilan organizuje pesmu, kao da nije autor, nego zapanjujući proizvođač. I da sve to počne kao kod njega, najednom, sa maskom klovna, sa umetnošću svakog usklađenog, ali ipak improvizovanog detalja. Suprotnost plagijatoru, ali i suprotnost učitelju ili modelu. Veoma duga priprema, ali bez metode, pravila ili recepata. Brak, ali bez parova i bračne zaj
ednice. Da imam torbu u koju stavljam sve što srećem, pod uslovom da i mene neko stavi u neku torbu. Da pronalazim, kradem, umesto da uređujem, uviđam i sudim. Jer uviđanje je suprotno od susreta. Suđenje je posao mnogih ljudi, a to nije dobar posao, ali mnogi ljudi isto tako koriste i pisanje. Pre bih bio čistač nego sudija. Što smo više grešili u životu, to više delimo lekcije; niko nam neće deliti lekcije o nestaljinizmu kao neki staljinista, a ni izlagati „nova pravila“. Postoji čitava jedna rasa sudija, a istorija mišljenja se brka sa istorijom nekog suda, koji se poziva na nekakav sud čistog Uma, ili pak čiste Vere... Zbog toga ljudi tako lako govore u ime i umesto drugih, i toliko vole pitanja, i tako dobro znaju da ih postavljaju i da na njih odgovaraju. Ima i onih koji traže da im se sudi, pa makar ih proglasili krivima. U pravosuđu se poziva na saglasnost, iako je to saglasnost sa pravilima koja izumevamo, sa transcendencijom koju tobože razotkrivamo, sa osećanjima koja vas gone. Pravda, ispravnost, to su rđave ideje. Treba im suprotstaviti Godarov obrazac: ne postoji prava slika, već samo slika. Tako je i u filozofiji, kao u filmu ili pesmi: ne postoji prava ideja, već samo ideja. Samo ideje, to je susret, to je postajanje, krađa i brak, taj „međuprostor“ samoća.  Kad Godar kaže: hteo bih da budem produkcijska kuća, očigledno ne želi reći: želim da proizvodim sopstvene filmove, ili želim da izdajem sopstvene knjige. Hoće da kaže samo ideje, zato što je čovek sasvim sam kad je u tome, ali je i poput nekakvog udruženja zločinaca. Čovek više nije autor, već je produkcijska kuća, on nikad nije bio naseljeniji. Biti „banda“: bande žive u najvećoj mogućoj opasnosti, reformisati sudije, sudove, škole, porodice i bračne zajednice, ali u bandi je, u načelu, dobro što svako radi svoj posao, dok istovremeno susreće druge, svako donosi svoj plen, i što se iscrtava postajanje, blok se stavlja u pokret, blok koji više nije ničiji, već je „među“ svima, poput brodića koji deca puste i izgube, a druga deca ga ukradu. Šta su drugo, razgovarajući u televizijskoj emisiji „6 puta 2“, uradili Godar i Mjevil do upotrebili ono najbogatije iz svoje samoće, poslužili se njima kao sredstvom za susret, pustili da između dve osobe prolazi linija ili blok, proizveli sve pojave dvostrukog zarobljavanja, pokazali šta je veznik I, da nije ni spona, ni naporednost, već rađanje mucanja, nacrt izlomljene linije koja uvek polazi iz bliskosti, neka vrsta aktivne i stvaralačke linije bekstva?

*

Ljudi uvek misle na većinsku budućnost (kad budem bio veliki, kad budem imao moć...), dok je problem, u stvari, problem postajanja-manjinskim: ne pretvarati se, ne praviti se detetom ili ga oponašati, isto kao i ludaka, ženu, životinju, mucavca ili stranca, već postati sve to, kako bi se izumele nove snage ili nova oružja.

To je kao u životu. U životu postoji neka vrsta nespretnosti, krhkosti zdravlja, slabašne telesne građe, životnog mucanja koje je nečiji šarm. Šarm, izvor života, kao što je stil izvor pisanja. Život nije vaša povest, oni koji nemaju šarma nemaju ni života, kao mrtvi su. Samo šarm ne čini čoveka. Šarm je ono što osvoji ljude poput niza mogućih kombinacija i jedinstvene prilike da baš ova ili ona kombinacija bude izvučena. To je nužno pobedničko bacanje kockica, zato što potvrđuje dovoljno slučajnosti umesto da kroji slučajnost, da je čini verovatnom, ili je sakati. Kroz svaku tu krhku kombinaciju potvrđuje se i jedna životna sila, sa snagom, svojeglavošću i postojanošću u biću kakvoj nema ravne. Čudno je kako veliki mislioci imaju krhak život, veoma nestabilno zdravlje, a istovremeno u sebi nose život u stanju apsolutne moći ili "odličnog zdravlja". Tu nije reč o osobama, već o ciframa u njihovoj kombinaciji. Šarm i stil su rđave reči, treba pronaći neke druge, zameniti ih. Šarm životu daje neličnu moć, koja je iznad pojedinaca, dok stil istovremeno daje pisanju spoljnu svrhu, koja nadvladava napisano. I to je isto: pisanje nema svrhu u sebi samom upravo zato što život nije ništa lično. Jedina svrha pisanja jeste život, kroz kombinacije koje iz njega izvlači. Suprotnost "neurozi", u kojoj se život neprestano kasapi, unižava, personalizuje, umrtvljuje, a pisanje se shvata kao samosvrhovito. Niče, suprotnost neurasteniku, veliki čovek krhkog zdravlja, piše: "Stvari često izgledaju tako kao da je umetnik, a osobito filozof slučajno u svom vremenu... Pri njihovom pojavljivanju i njihovim pojavljivanjem priroda, koja nikada ne skače, pravi svoj jedini skok, i to skok radosti, jer oseća da je prvi put na cilju, naime tamo gde shvata da se mora odlučiti da ima ciljeve i da je igru života i postajanja igrala odveć visoko. Ona se preobražava tim saznanjem, i na njenom licu počiva blag večernji umor, ono što ljudi nazivaju 'lepotom'."

*

Hteo bih da kažem šta je to stil.To je vlasništvo onih za koje obično kažemo "nemaju stila..." Nije to neka označiteljska struktura, niti promišljena organizacija, a ni spontano nadahnuće, orkestracija ili muzikica. To je vešto raspoređivanje, vešto raspoređivanje iskaza. Stil, to je kad uspete da mucate na sopstvenom jeziku. To je teško, zato što je potrebno da postoji potreba za takvim mucanjem. Dakle, ne biti mucav u rečima, već biti mucav u samom jeziku. Biti poput stranca u sopstvenom jeziku. Načiniti liniju bekstva.




Sunday, March 25, 2018

Olga Tokarčuk, "Knjige Jakovljeve" (odlomci)


OLGA TOKARČUK, "KNJIGE JAKOVLJEVE"
Prevod Milica Markić



*

„Nije li svet rođen iz magle, počinje da se pita. Jevrejski istoričar  Josip Flavije smatra da je svet stvoren ujesen, za vreme jesenjeg ekvinocija. Može se i tako zamisliti, jer u raju su bili plodovi; pošto je jabuka visila na drvetu, to mora da je bila jesen... Ima nečega u tome. Ali učas mu na misao dolazi nešto drugo: Kakav je to argument? Zar svemogući Bog takve bezvezne voćke nije mogao stvoriti i kad im vreme nije, u bilo koje doba godine?“

 *

„Primiče knjigu Šoru, kao da mu predstavlja svoju ženu. Sada nežno lupka po drvenim koricama.
-Imam ih još. Ali Kirher je najbolji. – Otvara na nasumično odabranoj stranici i gledaju crtež Zemlje predstavljene kao kugla, s duguljastom, vitkom kupom Vavilonske kule na njoj.
-Kirher dokazuje da Vavilonska kula, čiji opis imamo u Bibliji, ne bi mogla biti tako visoka kao što je to predstavljeno. Kula koja dopire do Meseca remetila bi čitav kosmički poredak. Njen temelj, koji se oslanja na zemaljsku kuglu morao bi biti ogroman. Zaklanjao bi Sunce, što bi imalo katastrofalne posledice. Ljudi bi morali da potroše sve zalihe drveta i gline na Zemlji...
Sveštenik oseća kao da propoveda jeres, i zapravo, ne zna zašto to govori ćutljivom Jevrejinu. Hteo bi da ovaj vidi u njemu prijatelja, ne neprijatelja. Ali da li će to biti mogućno? Možda će moći da se sporazumeju, uprkos tome što jedan ne zna jezik i običaje drugog, i ne poznaju se, jedan ne prepoznaje stvari, predmete, ni osmehe tog drugog, pokrete ruku koje prave znake, ništa; mogu li se, dakle, razumeti uz pomoć knjiga?Nije li upravo to jedini mogući put? Kad bi ljudi čitali iste knjige, živeli bi u istom svetu, žive, međutim, u drugačijim svetovima, kao ti Kinezi o kojima je pisao Kirher. A ima i takvih koji uopšte ne čitaju, i mnogo ih je, takvih čiji je um uspavan, čije su misli proste, životinjske, kao ti seljaci praznih pogleda. Kad bi on, sveštenik, bio kralj, naredio bi da jedan dan u kmetskoj obavezi bude određen za čitanje, čitav seljački stalež poterao bi da čita knjige i Žečpospolita bi odmah izgledala drugačije. Možda je to čak pitanje alfabeta – da ne postoji samo jedan, nego ih ima mnogo, a svaki drugačije gradi misli. Alfabeti su kao cigle – od jednog koji ima pečene, glatke cigle grade se katedrale, a od drugih, glinenih i hrapavih nastaju obične kuće. I mada je latinski nesumnjivo bez premca, izgleda da Šor ne zna latinski. Zbog toga mu pokazuje prstom na graviru, a zatim na još jednu, pa na još jednu, i vidi da se ovaj nadnosi nad njih sa sve većom radoznalošću, sve dok na kraju ne izvuče odnekud stakla vešto uramljena u metalnu žicu – sveštenih Hmjelovski bi sam želeo da ima takva, mora da ga pita gde da ih naruči.
Prevodilac pokazuje jednaku znatiželju, pa se sva trojica nadnose nad graviru.“

*

„Na dvorovima je napravljena čitava nauka o odstranjivanju fleka od krvi. Vekovima se tome uče buduće supruge i majke. Na univerzitetu za žene, ako bi se takav ustanovio, to bi bila najvažnija stvar. Porođaj, menstruacija, rat, dvoboj, nasrtaj, napad, pogrom – na sve to podseća krv, tik pod kožom, uvek na gotovs. Šta učiniti s onim odozdo što se usudilo da probije spolja, kakvom lužinom da ga rastvaraš, kakvim sirćetom ispiraš? Natopi krpicu u malu količinu suza i nežno trljaj. Ili dobro natopi pljuvačkom. Čaršave, posteljinu, veš, podsuknje, spavaćice, kecelje, čepce i marame, čipkaste manžetne i žaboe, kapute i korsete. Tepihe, podne daske, zavoje, čaršave, uniforme.“

*

Sve to što sada zapaža: mrak prodeven oštrim tačkama zvezda nad Rogatinom, obrise kuća, malih, nakrivljenih, masiv zamka i šiljati obližnji crkveni toranj, svetlašca mutna poput utvara, dijagonalna, kao bunarski đeram koji u znak protesta nišani u nebo; možda i sve to što čuje: šum vode odnekud odozdo i škripuckanje listova koje seče mraz – čim pomisli da to sve potiče iz njegove glave – uzbuđeno zadrhti. A šta ako sve to samo zamišljamo? A šta ako svako vidi drugačije? Da li zelenu boju u suštini svi opažamo isto? A možda je to samo naziv „zeleni“, kojom poput farbe pokrivamo potpuno različita iskustva i tako komuniciramo, iako u stvarnosti, zapravo, svako vidi nešto drugo?  Postoji li neki način da se to proveri? A šta bi bilo kad bi se zaista otvorile oči?Kad bi se nekim čudom videlo ono pravo što nas okružuje? Šta bi to bilo?

Ašera često pohode takve misli i tada ga obuzima strah.“

*

„Najvažnije je ono kod Isaije“, govorio je, a ja sam klimao glavom, jer sam i sam znao taj čuveni stih iz Knjige proroka Isaije, 53, 9, da je Mesijin grob među zločincima. Da Mesija mora biti iz najnižih sfera, grešan i smrtan. I još jedna definicija padala je reb Mortkeu na pamet, a to je bilo iz šezdesetog tikkuna u Tikkunimu: „Mesija će iznutra biti dobar, ali će njegovo ruho biti zlo“.
Objašnjavao je da se te reči tiču Šabataja Cvija koji je pod pritiskom sultana napustio jevrejsku religiju i prešao na islam. I dok smo tako pušili, posmatrali ljude i diskutovali, već smo stigli čak do Smirne, tamo pak za vreme vrelih smirnenjskih noći, napajao sam se tim čudnovatim, u tajnosti čuvanim znanjem o tome da svet ne može da se spase samo molitvom i meditacijom, mada su to mnogi pokušavali. Mesijin zadatak je strašan, Mesija je goveče za klanje. On mora ući u samo srce carstva kelipa, u mrak, i iz tog mraka osloboditi svete iskre. Mesija mora sići u provaliju carstva nečisti i razoriti ga iznutra. I tamo se mora uvući neprimetno, kao domaći, kao grešnik koji ne budi sumnje silama zla, i pretvoriti se u prah koji će iznutra dići tvrđavu u vazduh.
Tada sam bio mlad, i mada svestan patnje i bola kojih sam se već dovoljno nagledao, ipak sam prihvatao svet s poverenjem, kao dobar i ljudski. Radovala su me hladna i sveža jutra i sve što je trebalo da uradim. Radovale su me šarene boje bazara na kojima smo prodavali svoju jadnu robu. Radovala me je lepota žena, njihove crne, bezdane oči i crnom linijom oivičeni kapci, radovala me je nežnost dečaka, njihova vitka, gipka tela – da, vrtelo mi se od svega toga u glavi. Radovale su me urme poslagane za sušenje, njihova slast, dirljiva mreža borica na tirkizu, sav taj šareniš duginih boja od začina na bazaru.
„Ne daj pozlati da te zavede, zagrebi noktom po njoj, vidi šta je ispod“, govorio je reb Mortke i odvlačio me je u prljave avlije, gde mi je pokazivao potpuno drugačiji svet. Čirevima pokrivene, bolesne starice koje prosjače ispred bazara, muške prostitutke, rastočene od hašiša i bolesne, sirotinjske, ofrlje sklepane potleušice u predgrađima, čopore vašljivih pasa koji čeprkaju po smeću, među telima svoje sabraće krepale od gladi. Bio je to svet lakomislene svireposti i zla u kojem je sve hrlilo u sopstvenu propast, u raspadanje i smrt.
„Svet uopšte ne potiče od dobrog Boga“ – rekao mi je jednom reb Mortke, kada je zaključio da sam već dovoljno video. – „Bog je sve to stvorio slučajno i otišao je. To je velika tajna. Mesija će doći ispotiha, kad svet padne u najdublji mrak i najveću bedu, u zlo i u patnju. Biće shvaćen kao zločinac, tako su proricali proroci“.
Te večeri na obodu ogromne kamare smeća na samom izlasku iz grada, reb Mortke je izvadio iz svoje torbe rukopis opšiven debelom čojom da bi mu zametnuo trag, da bi delovao neupadljivo i da se niko na njega ne bi polakomio. Znao sam kakva je to knjiga, ali Mordehaj nikad nije ponudio da je zajedno čitamo, a ja nisam smeo to da pitam, mada sam goreo od znatiželje. Zaključio sam da će doći vreme kad će mi je sam poturiti. I tako je i bilo. Osetio sam težinu tog trenutka, osećao sam žmarce u telu i sav sam se naježio kada sam s knjigom u ruci kročio u krug svetlosti. Počeo sam da čitam naglas, uzbuđeno.
To je bio traktat Wa-Avo ha-Jom el ha-Ajin – „I došao sam danas do izvora“, koji je napisao Ajbešic, reb Mortkeov učitelj. I  tada sam osetio da postajem sledeća karika u dugačkom lancu naraštaja posvećenika, a koji počinje još pre Šabataja, pre Avrama Abulafije, pre Šimona bar Johaja, pre, pre... u mraku minulih vremena, i da taj lanac, iako ponekad nestaje u blatu, iako ga pokriva trava i zasipaju ratne ruševine, svejedno traje i nastavlja se u budućnost.

*

To uvek ostaje velika istina: nijedan prorok ne može biti domaći, mora uvek na neki način da bude tuđ. Mora doći iz tuđe zemlje, pojaviti se niotkud, izgledati čudno, neprilagođeno. Mora biti obavijen velom tajne, makar tom da se rodio od device, kao što je kod goja. Drugačije mora da korača, drugačije da govori. Bilo bi najbolje da dolazi iz nezamislivog sveta, odakle dolaze egzotične reči, neprobana hrana, nepomirisani mirisi – miro, narandže.
Ali ni to nije istina do kraja. Prorok mora biti i domaći, najbolje je da ima kap naše krvi, makar bio i daleki srodnik nekog koga smo mogli poznavati, ali smo zaboravili kako izgleda. Bog nikad ne progovara preko suseda, onoga s kojim se sporimo oko bunara, niti onoga čija nas žena iskušava svojim čarima.

*

Isaharova škola je spratna zgrada u turskom kvartu, uzana i visoka. U središtu hladnog dvorišta raste pomarandžino drvo, dalje je bašta sa starim maslinama u čijoj hladovini često leškare psi lutalice. Teraju ih odatle, bacaju na njih kamenje. Svi su žuti, kao od jedne pseće Eve, istog roda. Nevoljko se pomiču iz hladovine, pospani, ljudi su u njihovim očima večita muka i nevolja.
Unutra je hladno i mračnjikavo. Isahar se srdačno pozdravlja sa reb Mortkeom, brada mu drhti od uzbuđenja – dvojica staraca, blago pogrbljeni, držeći se za ramena vrte se ukrug, kao da svetkuju plesni korak belih oblaka koji su im se u obliku brada okačili o usne. Cupkaju jedan oko drugog, jedan drugome nalik, mada je Isahar sitniji i bleđi, vidi se da retko izlazi na sunce.
Pridošlice dobijaju spavaću sobu taman za dvojicu. Ugled reb Mortkea prenosi se i na Nahmana i ovde g ozbiljno i s poštovanjem dočekuju. Napokon može da se ispava u čistoj, udobnoj postelji.
Dole spavaju mladi adepti – na zemlji, poređani kao sardine, gotovo kao kod Bešta u Mjendzibužu. Kuhinja je u dvorištu. Voda se donosi u velikim kondirima iz jevrejskog bunara koji je u drugom dvorištu.
U sobi za učenje uvek je glasni žamor kao na vašaru, samo što se ovde trguje nečim drugim. I nikad nije jasno ko je nastavnik a ko učenik. Učiti od mladih, neiskusnih i knjigama neiskvarenih – to je preporuka reb Mortkea. Isahar ide još dalje: mada ostaje osovina ovog hrama i sve se oko njega vrti, ipak je taj bet midraš najvažnije mesto, poput košnice ili mravinjaka, a kraljica koja ovde kraljuje jeste Mudrost. Mladi ovde imaju mnogo slobode. Imaju pravo i obavezu da postavljaju pitanja, nijedno nije glupo i nad svakim treba razmisliti.
Ovde se vode iste diskusije kao u Lavovu ili Lublinu, menjaju se samo okolnosti i okruženje – to se ne događa u vlažnoj kolibi punoj dima, ne u školskoj sobici čiji je pod prekriven piljevinom, pod koji miriše na borovinu, nego pod vedrim nebom, na ugrejanom kamenju. S večeri diskutante nadglasavaju cvrčci, tako da moraš podići glas da bi jasno nešto saopštio i da bi te razumeli.
Isahar uči da postoje tri staze našeg produhovljenja. Prva je opšta i najjednostavnija. Njome idu, na primer, muslimanske askete. Oni se hvataju za svaku mogućnu smicalicu da bi odagnali iz svoje duše svaku prirodnu formu, izobraženje svetovnog. Jer je to ono što ometa istinski duhovne forme – kad se takva forma pojavi u duši, treba je izolovati i tako ukrepiti u mašti sve dok ne naraste i osvoji  celu dušu, tada će čovek moći da prorokuje. Ponavljaju, na primer, bez kraja i konca ime Alah, Alah, Alah, sve dok ta reč ne zapremi ceo njihov duh, i to zovu – „gašenje“.
Druga staza je filozofske prirode i razumu našem blagouhana. Sastoji se u tome što učenik usvaja znanja u nekoj oblasti, na primer u matematici, zatim u drugim oblastima, sve dok na kraju ne dospe do teologije. Predmet koji je proučio i kojim je ovladao njegov ljudski razum, zagospodariće njime, a on sam oseća se kao velemajstor u svim tim oblastima. Počinje da shvata razne komplikovane veze i ubeđen je da je to usled proširivanja i produbljivanja njegovog ljudskog znanja. A ne zna da to u stvari na njega deluju slova koja su prigrlile njegova misao i njegova mašta, i da ona tako na njega deluju, svojom kretnjom prave red u njegovoj pameti i otvaraju vrata neizrecivom produhovljenju.
Treća staza sastoji se u kabalističkom premeštanju, izgovaranju, preračunavanju slova – to otvara put istinskom duhovnom vidu. Ta staza je najbolja, sem toga ona donosi veliko zadovoljstvo, jer se zahvaljujući njoj ostvaruje blizak odnos sa samom suštinom stvaranja i tada dolazi do spoznaje ko je zapravo Bog.
Pa ipak, nije lako smiriti se posle takvih razgovora, i Nahmanu, pošto je sa reb Mortkeom popušio poslednju lulu, pred očima iskrsavaju čudne slike u kojima su one košnice pune svetlucavih pčela, pa onda nekakve mračne prilike iz kojih se pomaljaju druge. Iluzija. Ne može da spava, a besanost potpiruje neviđena vrućina na koju se oni, ljudi sa severa, teško navikavaju. Nahman često noću usamljeno sedi na ivici smetlišta i gleda u ozvezdano nebo. Prva stvar za svakog adepta jeste da razume da Bog, štagod on bio, nema ničeg zajedničkog sa čovekom, i tako ostaje dalek i nedostupan ljudskim čulima. Isto je i sa njegovim namerama. Ljudi nikad neće saznati Njegove naume.




Sunday, January 14, 2018

Euđenio Montale, Odisej Elitis, Jorgos Seferis: PESME (Tema: tri nobelovca i more)

Euđenio Montale (1896 – 1981)

SIPINE KOSTI

Ne išti od nas reč što sa svih strana
rubi nam dušu bezličnu i slovom je jare
iskazuje, reč što sija poput šafrana
zagubljenog usred prašnjave pustare.

O čoveče, ti što odlaziš, siguran,
prijatelj drugima, a i sebi čak,
ne leči tvoja senka, koju ilinštak
piše po zidu s kog je malter odran!

Ne išti od nas ključ da otvoriš vaseljenu,
već poneki slog, čvornovat i suv, nalik drenu.
Jedino što ti danas kazati možemo
jeste ono što NISMO, ono što NEĆEMO.

AGAVA NA HRIDI

Jugo

O pomamni vetre juga,
isušuješ sprženo
zelenožuto tle;
dok nebom rasuti u titranje
plavkasti zraci svetle,
pramena pruga
oblaka promine i nestaje.
Časi kolebanja,
drhtaji života što beži
kao voda između prstiju;
nepojamna zbivanja,
svetlosti-senke, gibanja
ovozemnih nestalnih stvari;
o sušna krila vazduha
sada sam
agava koja korenom rije
u pukotine hridi
i beži od mora sa kracima algi
što širi goleme ralje i kidiše na stenje;
i dok traje vrenje
svake suštine, sa svojim pupoljcima
koji više ne mogu raspupiti, u razdanje
svoju nepomičnost osećam kao stradanje.

Severac

Iščezli su sada kruzi nespokoja
što su brazdali jezero srca.
Prestalo i cviljenje tvari koja
jenjava i u ropcu grca.
Gvozdena volja danas mete prostore,
čupa grmlje, vitla palmom,
a po moru tlačenom ore
brazde sa penastom čalmom.
U pomami elemenata svaki oblik
podrhtava; sve je sušt urlik,
jeka razdiranih življenja; sve kida
prolaznosti čas: nebeskim svodom letaju
ptice ili lišće – ne znam – i nestaju.
A ti, živote moj što cvokoćeš pod naletima
razbesnelih vetrova
i u naručju stiskaš rukoveti
još nerascvalih cvetova,
kako slutiš neprijateljske duhove
koji nadleću u jatima
grčevitu zemlju i stenje,
moj živote lomni, kako danas
voliš svoje korenje.

 Maestral

Opet je maina skolila
odasvud: uz hridi mrmore vali.
Kroz voćnjake je vrh pomolila
palma na tihoj obali.

Lahor okrzne
rub mora i uzbiba mu skut
na tren, tu se dašak rasprsne,
ali nastavi put.

Ljeska se ravan
u modrini, širina, mreška se i blažena glača,
ogledajući u silnom svom srcu kukavan
moj život skitača.

O moj soju, što preobražaj
u ovim poznim ushitima
pokazuješ, sa procvalim omladima
na rukama, pogledaj:

ispod guste plaveti
neba poneka morska ptica mine;
nikad ne počine: jer na svakoj slici piše: „Leti,
leti u daljine“!

ARSENIO

Vihori vitlaju prašinu
ponad krovova, u vrtlozima, i po pustim
trgovima gde ogrnuti konji
njuše tle, ukipljeni pred
bleštavim ulazima hotela.
Niz šetalište, pored mora, silaziš
u ovaj dan
čas kišan čas sunčan, u kome kao da prašti,
remeteći mu jednake,
tačno nanizane sate, pripev
kastanjeta.

Znak je to drugog puta: pođi njime.
Siđi do vidika što ga natkriljuje
olovno vetrilo, suknulo iznad virova,
od njih skitar veći: slana maglina
koju bundžijska pratvar uzvitla i duva
ka oblacima; neka ti korak
hrska po šljunku saplićući se
o spletove algi; taj tren,
dugo čekan, možda će te poštedeti
da završiš putovanje, kariku
u lancu, hod u mestu, o to suviše
znano ludilo nepomičnosti, Arsenio...

Slušaj kako među palmama zamire drhtav
cilik violina kad se grom
oburva uz lepet zgođenog lima;
olujina je umilna kad
žežena zvezda Ilinštaka sukne
posred modrih nebesa a blisko se veče
čini još daleko: ako ga munja ureže,
poput bisernog drveta se raspukne
u rumenkastoj svetlosti: a doboš
ciganski tmulo se razleže.

Siđi u tamu što se u tren
ruši i podne pretvara u noć
s rojem zapaljenih kugli što obalom palaca,
a napolju, gde jedna jedina sen
drži more i nebo, s rasutih čamaca
trepti acetilen -
dok drhtavo kaplje
nebo, isparava se naplavljeno tle,
sve oko tebe kipi, lupkaju
mlitave nadstrešnice, silan huk brije
zemlju, mlohave, dole šuškaju
niz ulice, svetiljke od hartije.
Tako zagubljena u vrbacima i rogozini
rosnoj, ti, trstiko, tegliš za sobom
lepljivo korenje, nikad
iščupano, ceptiš od života i naginješ se
do praznine što ječi od tužaljki
prigušenih, a drevni u propnju talas
vitla te i guta; sve što te
zahvati, ulica, predvorje,
zidine, ogledala, sabije te u jedno
mnoštvo mrtvih, jedino i ledno,
pa ako te neka kretnja dirne, il reč
do tebe padne, Arsenio, to je, bar
u satu na izmaku, možda javka nekog
smoždenog života što iz tebe niče, a vetar
ga raznosi s prahom zvezda.

KUĆA NAD MOREM

Putovanje završava ovde:
u kukavnom lečenju što raspinje
dušu nemoćnu ni da zavapi.
Sada su minuti jednaki i ravnomerni,
slični obrtaju čekrka na crpki.
Jedan obrtaj: grgoljeći ulazi voda.
Obrtaj drugi: druga voda, povremena škripa.

Putovanje završava na ovom žalu
što ga kinje stalne, spore plime.
Sem lenjih isparina ništa ne razodeva
morske dalji što se daškom
školjaka osukuju: i retko se,
sred mukle bonace
između lelujavog nebesnog ostrvlja,
pomalja Korzika grebenasta ili Kapraja.

Pitaš: sve li tako čili
u ovoj omaglici sećanja;
obistini li se sudba
u času snatrenja ili u uzdahu vala.
Ne – reći bih ti hteo, već se bliži čas
kada ćeš iz vremena istupiti;
beskonačan biva možda samo onaj ko to želi,
a možda ćeš, ko zna, to moći ti, ja – ne!
Mislim da spasenja za većinu nema,
ali neka neko pogazi svaki naum,
neka pređe čistace i postane kakav želi biti.
Hteo bih, pre nego podlegnem, da ti
pokažem taj put uzmaka
nestalan kao pena ili mreškanje
po morskim ravnima.
Darujem ti i svoje škrto nadanje.
Ne znam ga, smoren, novim raspiriti danima:
nek zalog tvojoj sudbini bude, da te spase.

Put završava ukraj ovih obala
što ih nagrizaju nasrtaji vala.
Tvoje blisko srce koje me ne čuje
možda se ka večnosti sada otiskuje.

(Prevod Milan Komnenić)





Odisej Elitis (1911-1996)

Aksion esti (odlomak)

Dakle evo me
poslušnik sam Kora
i ostrvlja egejskog
ljubavnik vatren poput srndaća
upućenik sa maslinovom grančicom
i ispijač sunca.


GODIŠNJICA

Doveo sam svoj život dovde,
do ovog belega gde se stalno
kraj mora rve mladost
na stenju, prsa
u prsa sa vetrom
kuda odlazi čovek,
koji je samo čovek i ništa drugo,
koji računa rosom svoje zelene
čase, vizije svoga sluha
vodama, krilima svoje griže savesti.
O, život
dečaka koji postaje muškarac
stalno kraj mora, dok ga sunce
uči da diše tamo gde nestaje
galebova senka.

Doveo sam svoj život dovde,
beli račun, crni zbir,
malo drveća i malo
mokrog šljunka,
laki prsti da pomiluju čelo:
čije čelo?
Cele su noći jecala čekanja i ne postoji više
niko, ne može
da se čuje slobodan korak,
da se pojavi osvežen glas,
krme brodova zapljuskivaće vodom dokove
ispisujući još plavlje ime na svom horizontu;
malo godina, malo talasa,
nežno veslanje
u sidrišta oko ljubavi.

Doveo sam svoj život dovde,
gorku brazdu na pesku koja će nestati
-onaj ko je video dva oka kako dodiruju njegovu tišinu,
i spojio njihov sjaj zatvarajući hiljadu svetova,
neka podseti na svoju krv druga sunca,
bliže svetlosti
postoji osmeh koji plaća za vatru  -
ali ovde u ovom predelu koji u neznanju tone
u otvoreno i nemilosrdno more,
uspeh gubi lišće
kovitlaci krila
i trenutaka vezanih za tle,
tvrdo tle pod nestrpljivim
tabanima, tle za vrtoglavicu,
ugašen vulkan.
Doveo sam svoj život dovde,
kamen posvećen vlažnom elementu,
dalje od ostrva,
dublje od talasa,
u susedstvu sa sidrima.
-Kada prođu brodovi razbijajući žestoko
novu prepreku i kad je pobede,
i kad sa svim svojim delfinima zablista nada,
sunčani dobitak u ljudskom srcu –
mreže sumnje izvlače
neki oblik od soli,
izvajan s mukom
ravnodušan i beo,
koji skreće ka moru šupljine svojih očiju
podupirući beskraj.

(Prevod: pesma „Godišnjica“ Ksenija Maricki-Gađanski)


Peščanik nepoznatog

I

Sunce se pomamljuje, njegova vezana senka saleće more

Kućica, dve kućice, dlan koji se otvara od svežine i miriše na svaku stvar

Plamenovi plamenovi koji se usukuju i bude zatvorenu kapiju smeha

Vreme je da se more suoči sa pogibeljima

Šta hoćete pita zrak, šta hoćete pita nada dok skida beli kaput

Vetar je odagnao žegu, dva oka premišljaju

Ne znajući šta ih čeka jer im je budućnost teška

I dan će doći kada će plovak oponašati sidro i osetiti ukus ponora

Doći će dan kada će njihovo dvojno biće postati jedno

Više ili niže od vrhova večeras okrnjenih pesmom

Nevažno je Večernje, važno je drugde

Jedna devojka, dve devojke, naginju se nad jasminom i nestaju

Ostaje tanak mlaz vode da ih opeva ali su se noći spustile da ga ispiju

Veliki golubovi i osećanja pokrivaju tišinu

Čini se da toj strasti ne mogu odoleti

I niko ne zna da li će se bol razgaliti s njima

Plovućci su sve ređi, zvezde žmirkaju zaljubljenima

Sve drhti, sve cepti, sve se spaja – besmrtnost je najzad došla

Nju ištu ruke koje stežu sudbinu a ona se promenila i postala silovit vetar

-Izgleda da je besmrtnost došla.


Iz zbirke „Sunce prvo“ (1943.)


*
Napola potopljene barke
brižljivo obrađene oplate
vetrovi po golim nogama
vetrovi po zamuklim ulicama.
Kamene stepenice,
mutavac, ludak
i napola oživela nada.

Silan žamor, zvona
u belim dvorištima
kosturi na obali
slikarije, katran, lakovi,
pripreme za Petnaesti avgust
belo rublje, plave ratne zastave
i napola oživela nada.

*
Čitavog dana hodili smo kroz polja
sa ženama, zvezdama i psima
igrali smo, pevali i pili svežu vodu
koja izvire sa dna vekova.

Ugrabili smo i časak od sumraka
zagledajući se duboko u oči,
leptir je izleteo iz naših grudi
a uveče smo zapalili vatru
i zapevali pesmu:
vatro, lepa vatro, ne žali cepanice,
vatro, lepa vatro, nikada ne budi pepeo
vatro, lepa vatro, sagori i nas,
kaži nam šta je život
nama koji smo od dobrog roda.


*
Ispijajući korintsko sunce
čitajući natpise na mermernim spomenicima
obilazeći vinogorja i mora
gađajući trozupcem ribe u talasima
našao sam ove stranice gde pesma sunca
kazuje o predelu gde se žudnja zatvorila.

Pijem vodu, berem voće,
zavlačim ruku u granje vetra
limunovi rasipaju polen leta,
zelene ptice kljuju mi snove
a ja uzmičem razrogačenog oka
gledajući gde se ponovo rađa svet.


(pesme su preuzete iz knjige „Rečnik zaljubljenika u Grčku“ Žaka Lakarijera, koju je sa francuskog preveo Milan Komnenić)





Jorgos Seferis (1900 – 1971)

GIMNOPEDIJE

I
SANTORINI

Nagni se ako možeš nad more tamno
i zaboravi zvuk frule pred bosim nogama
koje pregaziše tvoj san u drugom potonulom životu.

Napiši ako možeš na poslednjoj svojoj školjci
dan ime mesto
i baci je u more da zaroni.

Ležali smo nagi na plavom kamenu
gledajući ostrva koja su izranjala
gledajući crvena ostrva kako tonu
u svoj san, u naš san.
Nađosmo se ovde nagi držeći
terazije koje su prevagnule na stranu nepravde.

Oslonac snage neskrivena volja svesna ljubav
na podnevnom suncu namere sazrevaju,
put sudbine i udarac mladog dlana
na plećima;
na mestu koje se rasulo koje nema više snage
na mestu koje je nekad bilo naše
tonu ostrva rđa i pepeo.

Srušeni oltari
i zaboravljeni prijatelji
lišće palme u blatu.

Pusti, ako možeš, tvoje ruke da putuju
ovde u uvali vremena
brodom koji je dodirnuo horizont.
Kada je kocka udarila u ploču
kada je koplje pogodilo oklop
kada je oko ugledalo stranca
kada se ugasila ljubav
u dušama raskomadanim od bola;
kada gledaš oko sebe i vidiš
svuda noge pokošene
svuda ruke umorene
svuda oči ugašene;
kada ne ostaje više da izabereš
čak ni smrt koju si tražio za sebe
slušajući vrisak neki
čak i zavijanje vuka,
pravda je na tvojoj strani;
pusti ako možeš tvoje ruke da putuju
odreci se nevernog vremena
i uroni, uranja onaj koji nosi veliko kamenje.

II

MIKENA

Pruži mi ruke svoje, pruži mi ruke svoje,
pruži mi ruke svoje.

Videh u noći
oštar vrh planine
videh ravnicu poplavljenu
svetlošću nevidljivog meseca
videh, okrećući glavu
gomilu crnog kamenja
i moj život napet kao struna
početak i kraj
poslednji trenutak;
ruke moje.

Uranja onaj ko nosi veliko kamenje;
nosih to kamenje dok sam imao snage
voleh to kamenje dok sam imao snage
to kamenje, sudbinu moju.
Ranila me zemlja moja,
razdirala me košulja moja
osudili me bogovi moji,
to kamenje.

Znam da ne znaju, ali ja
koji sam toliko puta prešao put
od ubice do žrtve
od žrtve do kazne
i od kazne do novog ubistva,
dodirujući
beskrajni purpur
one večeri povratka
kada zapištaše  Uzvišene
u oskudnoj travi-
videh zmije i guje isprepletane
oko prokletog roda
sudbine naše.

Glasovi iz kamena od sna
dublji ovde gde svet postaje mračan,
sećanje na patnju ukorenjeno u ritmu
kojim su po zemlji udarale noge
zaboravljene.
Naga tela uronjena u temelje
drugog vremena. Pogled
prikovan za znak,
koji ma koliko želeo ne možeš prepoznati;
duša
koja se bori da postane tvoja duša.

Čak ni tišina nije više tvoja
ovde gde su stali vodenični žrvnji.

Oktobar, 1935

(Prevod Ljiljana Korica)