Thursday, September 7, 2017








Antun Branko Šimić
1898. Drinovci – 1925. Zagreb

Prazno nebo


Nebo je već dugo praznina
bez Boga i serafina,
beskrajna pustinja siva
kroz koju kadšto aeroplan, grdna tica, pliva.

Ne lete više gore duše ko laste.
Čovjek u zemlju legne i sav se raspe.
K Bogu izgubismo pute.
Pjesnici stoje pred ništavilom, i ćute.



Smrt i ja
 

Smrt nije izvan mene. Ona je u meni
od najprvog početka: sa mnom raste
u svakom času
Jednog dana
ja zastanem
a ona raste dalje
u meni dok me cijelog ne proraste
i stigne na rub mene. Moj svršetak
njen pravi je početak:
kad kraljuje dalje sama.



Rastanak sa sobom
 

Mi stojimo na rubu svijeta
i gledamo u zapadanje zadnjih zvijezda u dubljine noći

Sa zvijezdama i mi zapadamo

Mi stojimo već na krajnjem rubu sebe

Tko ispod nas zemlju nevidljivo maknu
da je već daleko vidimo ko zvijezdu?

Zamakle su zvijezde
Tko od nas još može naslutiti sebe?

Rušimo se vječno

Naš je put bez dna i padanje bez glasa




Teški zrak
 


O kuda da se danas pođe?

U sobu uđe moja majka
sjedne
i gleda u me nijemim pogledom

Ja puštam knjigu, izlazim iz kuće

Na rubu polja izmeđ crnih stabla
crveno mrtvo obješeno sunce

Ja stanem nasred ceste
i kriknem
iz svih snaga


Povratak
 

Ti i ne slutiš
moj povratak i moju blizinu

U noći kada šumi u tvom uhu tiha mjesečina 
znaj:
ne koraca mjesečina oko tvoje kuće
Ja lutam plavim stazama u tvojem vrtu

Kad koracajući cestom kroz mrtvo svijetlo podne
staneš
preplašena krikom čudne tice
znaj:
to krik je moga srca s blizih obala

I kad kroz suton vidiš crnu sjenku što se miče
s onu stranu mrke mirne vode
znaj:
ja koracam uspravan i svečan
kao pored tebe



Moja preobraženja
 

Ja pjevam sebe kad iz crne bezdane i mučne noći
iznesem blijedo meko lice u kristalno jutro
i pogledima plivam preko polja livada i voda

Ja pjevam sebe koji umrem na dan bezbroj puta
i bezbroj puta uskrsnem

O Bože daj me umorna od mijena
preobrazi u tvoju svijetlu nepromjenljivu i vječnu zvijezdu
što s dalekog će neba noću sjati
u crne muke noćnih očajnika


Sunday, July 30, 2017

Aleksandar Šurbatović, "Priče o gospođi Kon" (odlomak)









 Aleksandar Šurbatović

PRIČE O GOSPOĐI KON


I deo
KON

BUKOLIKA

Gospođa Kon ustaje u rano,
rosom optočeno jutro,
kad sve je sveže
i sad se možda zapati u bašti.

Svetlost se baškari u mraznim kristalima.

Ustaje iz tople jelisejske posteljine,
u belom runu i sa štapom u ruci,
na prstima pretrčava sobu
kao neizvesni okean iza kog se smeši kopno
i spas nalazi u veluru kućnih papuča.

Vesela La cetra, u baroku okupani etar.

Ubrzo će poteći mirisi
hibiskusa i maslinovog ulja,
pečenog hleba, marmelade i
sveže izvorske vode s 2 kapi aloje.

*

Reka jutra žubori njenom kućom.

U kupatilu se nadvija nad lavabo,
prebira po ogledalu,
proverava usamljenu aknu
na smirenom spartanskom licu,
nezadovoljna odmahuje glavom,
cokće,

i

onda se vatrom umiva,
varikinom izbeljuje zube,
rendama usne šminka,
iglom u oči tetovira jutarnje svetlo
ne bi li stado svojih misli nagnala u beg.



SREBRO

/Sutradan se probudila nepokretna.
Crni krilati pas sedeo joj je na grudima.
                               Zvonko Karanović/


Gluvo je i ne posustaje.
Godišnje doba i zatvoreni prostor,
težina prolaznih stvari,
pogled na uvelu biljku,
senka s polomljenom kičmom.
Uvela biljka sama.

Teško je i ne mogu o tome da pričam,
najradije bih se prepustila
jutarnjem srebru u krošnjama,
na staklu umornog autobusa,
u glasu s radija koji čita
stabilne vodostaje reka.

Ne želim da čujem više ni reč,
nisam ljuta, već neizlečivo gluva,
probudiću se za koji dan
kad ova spodoba umorna skupi krila,
dobro sam,
samo me je ophrvala
tušta tvog prisustva.

DAROVI

I

Od ranog jutra se predajem,
kukavički dižem ruke uvis
jer znam da ne mogu pobediti
taj suncem okupani dan,
raširena krila zagrljajem što mi prete.
Nepodnošljiva je ta mogućnost spasa,
svako dobro po kazni mi se daruje:

i prospekt dana mlekom svetla što me doji,
i baršun zemlje u koju bosa iz kreveta tonem,
i dobri, mojoj tuzi posvećeni ljudi,
i tišine kakvih samo u planinama ima.

Ptice,
smireni lahori jutra,
baldahin zadovoljne ruke,
dah na naježenom vratu.

Ništa od toga nisam zaslužila,
sem bolesti koja me s buđenjem obuzima.

II

Svoje lice ne vidim u ogledalu.
Tamo, u toj polarnoj dubini stakla,
pomirene su mi grudi,
ruke providne i hladne,
i samo fosil svetla izbija iz očiju
u kojima sam brižno, kao porodični nakit,
kao sedimente, strpljivo taložila svoje tuge.

U ponoru kristalne kugle
nazirem tek zarđali sjaj
svog ustajalog krvotoka i
prazninu polomljenog bića.

Danas se osećam samo bledom,
razgrađenom,
u nestajanju,
pospano tek.

Svežnjevima uzdaha plaćam
povratak na ovu stranu reke.

III

Zato zavlačim glavu pod jastuk
i plačem tužne žilete
ne bih li njima rasekla dan,
ne bi li napokon iscurili
ti gorki darovi jutra.










KORMILARI

/Budi čvrsta, ogrado na reci, da oslonac budeš onima
što se dokono naslanjaju, a ipak hitaju sa strujom što hita.
                                       Volt(u) Vitmen(u)/

Poslepodne, nakon ručka,
ugljenom protkana svetlost sobom se razlista.
Zastori se dižu,
izranjaju dimnjaci toplana,
i pramenovi zalegle magle,
i teške savske oksidirane barže,
i mahniti saobraćaj na mostu,
i opet starica prekoputa priča sa svojom
                                        davno utopljenom ćerkom,
i nesrećni ratar što strpljivo uzgaja budućnost
                                        na putu je korove da požnje,
i rasplakano derište traži svoja dečja prava,
i posrnulo biće brzim narkomanskim
                                       korakom zamiče niz Kosančićev venac,
i zagrljeni par koga se sve to ne tiče,
ceo taj grad nalazi svoje mesto u savršenoj
                                       ravnoteži ugojenog prozorskog rama.



Soba se okreće oko čelične ose i ja gola
                                       vijorim na tom jarbolu.
Prepuštam se vetru nužnih misli od kojih mi se
                                        stvaraju oseke u telu,
himna usamljenosti mrmori mesto Okeana,
uskoro će plima i zapadno sunce na isteku
                                        opet će prevariti kormilare.
Ponadaću se i pokušati da premerim
                                        površinu svog straha
samo zato što je neko u njemu naslutio
                                       uzbudljive proporcije,
neko ko bi mogao svežu i umivenu, zelenu
                                       i blagu, zdravu ko jutarnju vežbu,
                                       smrt da mi speva.

Prezirem taj osećaj izneverene nade,
                                      te ćubaste ptice mog pogleda,
Tihu, jedva čujnu muziku koja podlo vreba
                                      iz opčinjenih grudi.
Sveta se treba plašiti da bi iskreno
                                      mogao da ga voliš.
Kao i ljudi.
Treba se okliznuti niz primamljivu ivicu,
                                      surovo izgubiti korak,
Jer gde god da sam pala, tu sam pronašla
                                              zavičaj –
-predele obrasle ševarima, travom i modricama.
Na pad su mi se kosti svikle.
Zato otvaram prozor i molim se trorođenoj svetici:
iz pepela, zlata i smoga.
U pepelu ću naći stanje, u zlatu doba,
                                       a u smogu svoj grad.

Da, padati je bolno, ali tako se leči
                                 muzika u grudima i strah od visine –
-od tog hrapavog povetarca hromi su kao mačke
prohodali, slepi i ostavljeni našli svoje senke –
                                   -izlečiće i mene.

Stvari nestaju, pa i ljudi,
sve se u sebi završava
iako iz drugog kreće,
smrt zaista postoji i
mudar je se plaši.
Iz tog straha
rađa se Bog,
Sunce
i ovaj
ubogi
svet.

BALADA O SENCI

Kada sedi u parku,
gospođa Kon strahuje od sreće
koja vreba s uznemirenih grana,
razmišlja o uvek prisutnoj senci
na klupi pored nje.
Ona joj donosi preko potreban mir.
Strahuje da bi neko od tih staraca
što besciljno šetaju od stabla do stabla
mogao da joj priđe i kaže:
„Možda se ne sećate, gospođo,
ali Vi ste bili moja prva ljubav“.
Blago će prekoreti sebe,
kako je mogla tako nešto da zaboravi,
ali je srećna da ima ljudi
koji je po nečemu pamte.
Ipak, kako niko nikada ne prilazi,
na kraju se okreće dragoj senci,
otvara joj usta, prvo zavlači ruku u njih,
a zatim ulazi sva
kao remorker u luku,
s teškim sirenama svojih misli;


kao kombajn u pšenicu,
ovenčanu zrnevljem sutona,
koje nikom, sem mrtvima,
ne može utoliti glad;


kao svi oni zajapureni mužici
koji su u ognju njenih bedara
tražili sopstvene senke.


Ipak, ta tamna kontura nije njena,
već odraz čoveka kome je nekada davno,
u kambrijumu svog sećanja,
prišla u istom ovom parku i rekla:
„Gospodine, sigurno me ne prepoznajete,
toliko vremena je prošlo“.
(U njegovom pogledu nije zatekla ništa
po čemu bi prepoznala svoj stas.)
„Sećate se, onda, kod pijace,
iza napuštene katoličke crkve,
u staroj pobeđenoj zgradi,
u prljavom neokrečenom stanu na II spratu,
u dnevnoj sobi, na polomljenom trosedu,
u neverovatno ranom jutru,
u neprikladnom naručju,
vi ste me grlili,
pohotno mi,
gospodine,
ljubili grudi
i kleli se,
niste štedeli na figurama,
da me nikada nećete napustiti.“

I nisam, kunem se“, rekao je,
„Želeo sam samo da ostanem na večnom suncu“.

BERMUDSKI TROUGAO

Otkad je odlučio
da se više ne javlja,
u svađi je s prostorom:
krši ga, razobličava i besom kroji,
geometrijskim telima
otima svojstva.

Ponekad ga ta lažna snaga
potpuno slomi,
kao Rubikovu kocku,
u 54 komada,
pa poput džukele
počne da cvili
i povija njušku.

I

Ponekad sedne u kola
i leti niz Brankov most,
100 na sat- tako brzo, iz straha
da ne uspori,
da ne zastane,
da ne izađe van,
da ne pogleda u reku,
da sebi još smešniji ne bude.

II

Na kraju mosta okrene,
opet se zaleti
i zatvorenih očiju
kroz terazijski tunel protutnji.

III

A ponekad
samo hrani usrane golubove
na Topličinom vencu
i vreba lica slučajnih prolaznika.
U njima traži dovoljno jak razlog
da kao pravi muškarac poklekne
i opet se vrati među žive.

SVETA GEOMETRIJA BEZ SMISLA

Odlučila sam da se iselim
iz tog ukletog trougla
gde svaka od dimenzija kopni
i drveće je u januaru prolistalo iznutra.
Otac krivi zimu,
ne toliko hladnu koliko suvu.

Majka je samo prekorno gleda.

This is doomed space
laced with rakija and genocide.

Opkoljena sam, osećam to,
taj čovek besramno vreba sa svih strana,
sanja me u nevreme,
kad na drugom mestu moram da budem,
gde mi telo ima više smisla
i ptice toliko nisko lete
da se mogu ko kruške brati.

Nemam više snage
da teglim obe dubine,
jer tamo je mrak
nepodnošljivo gust
i oči gube davne svrhe.

PRAZNIČNA RASPOLOŽENJA

Sredinom januara ljudi ovde
obično zanemaruju život.
Misle najgore o sebi,
oslanjaju se na vetar
i besciljno zure u plafone.
Ne provetravaju svoje katakombe,
snatre o dalekim zemljama
i s utvarama obaraju ruke,
jer ništa ih tako za život ne drži
kao sveži povetarac iz ambisa
nad kojim se dokono klate
i pljuckaju u njega
ne bi li dosadu uškopili.
Vatrometima oživljavaju
nežna sećanja na rat
koji im nedostaje kao mrtva majka.
Obično je se prisete
u ranim jutarnjim satima,
na drugoj flaši rakije.
Na Božić seju petarde
i pevaju grube pesme
čija muzika podseća na preplitanje
limarije uzrujanih automobila.

Neki mesto konfeta bacaju bebe s balkona.

Gospođa Kon, pak,
uglavnom sedi u biblioteci
i pravi se da čita knjige
kojima ni naslova ne može da se seti.